Како настаје добар текст за аматерско омладинско позориште?
Гледајући кроз историју драмске уметности, тинејџери су ретко били јунаци драма. Код Шекспира Ромео и Јулија који су у животној доби која одговара данашњим средњошколцима, третирају се као формиране, зреле особе (иако доносе незреле одлуке). Такав однос потиче од увреженог веровања до класицизма да је дете само одрастао човек у малом. Под утицајем развоја науке и психологије 1891. године настаје прва драма Буђење пролећа Френка Ведекинда у којима тинејџери имају све стереотипне одлике данашњих тинејџера. Едвард Бонд, драмски писац, 1974. године превео је са немачког на енглески Буђење пролећа и то је био први превод целокупног текста укључујући и његове најконтраверзније сцене. У Бондовом опусу такође се налазе драме намењене овој демографској групи (Спасени, Деца, На унутрашњем мору…), а писац је један период свог списатељског рада посветио драми у едукацији (TIE) у оквиру Big Brum Theatre in Education организације. Током 1970-их и 1980-их своју премијеру доживљава драма Класни непријатељ Најџела Вилијамса, Драга Јелена Сергејевна и Кући Људиле Разумовске а настају и филмови као што су Кјубрикова Паклена поморанџа, Јутарњи клуб (The Breakfast Club), Слободан дан Фериса Булера (Ferris Bueller’s Day Off)… Свима је заједничко насиље, бесциљност младих, суштински недостатак заинтересованости ауторитета према ученицима, осећај испразности и погубљености тинејџера. Савремени домаћи драмски писци и списатељице наставили су традицију писања о младима и њиховим проблемима.
Међутим, каква је ситуација са драмама у аматерским драмским позориштима? На који начин се врши избор, нарочито имајући у виду да је понекад пресудна карактеристика за избор драме број лица како би се поклапао са бројем полазника драмске групе. У овом тексту на три различита примера биће показана три различита, али једнако успешна пута којим се може кренути приликом одабира текста за инсценацију – када се представа ради на основу написаног, савременог текста; када млади заједно са фацилитатором пишу пост-драмски текст на тему коју заједнички истражују; када се актуелизује и адаптира страрији комад.
На 25. Фестивалу академских позоришта Србије (ФАПС) одржаном у септембру прошле године у просотријама АКУД Универзитета у Новом Саду Соња Маринковић издвојила су се два интересантна примера. Прва је представа Штембиљ по класичном, добро скројеном комаду младог драматурга Александра Васиљевића у режији и под менторством Огњена Тодоровића и у извођењу групе ДАСКЕ – Драмска Аматерска СКупина Ентузијаста из Лакташа. Синопсис је следећи: Патријархални родитељи Ђука и Младен у херцеговачком, традиционалном селу Голобрђе спремају се на долазак њихове кћерке Милуше и будућег младожење Вање из Београда. Током трајања драме Милуша у неколико наврата руши темеље руралног и конзервативног села припремајући родитеље на урабну средину којој сада припада и телефоном их упозорава да је младожења веган, те да припреме ручак без меса; да има тетоваже… Читава радња је ритуална припрема за долазак кћерке, а против тежа родитељима је комшиница, учитељица, школована у граду која је од недавно без посла како у селу нема деце. Обрт настаје када се Милуша појави без младожење и када након низа комичних ситуација публика и родитељи сазнају да је кћерка лезбејка, а младожења Вања заправо женско. На крају нам се не нуди помирење или промена односа већ Милуша саопштава да заједно са Вањом одлази у неконзервативну западну Европу чиме се сугерише, врло песимиситчно, да на овим просторима, нарочито у сеоским срединама, нема еманципације.
Натуралистичком режијом и глумом Лакташи су у потпуности дочарали амбијент и атмосферу мале средине неспремне да се прилагоди савременим схватањима света. Како је и само место из којег долази глумачка трупа мање и како живимо у патријархалном друштву где је тема сексуалне оријентација у великој мери табуизирана, рад на представи Штембиљ пружио је младима могућност да промишљају ове теме, да се баве сукобом генерација и питањем слободе у младости.
Велика предност аматерског позоришта јесте његова отвореност за драмске текстове младих аутора и ауторки. Наиме описана комедија Александра Васиљевића представља његов студентски рад на Академији уметности у Бањалуци. Како млађа генерација драматурга у региону тешко долази до инсценације својих текстова у инситутционалним позориштима, аматерска позоришта могу бити одличан пут којим ће текстови доћи до публике или се препоручити државним театрима. То је добар рецепт и за аматерске трупе јер тако њихове представе адресирају актуалне проблеме, на савременом језику блиском младима који их изводе.
Друга представа и други пример за одабир драмског текста у омладинском аматерском театру такође се могао видети на ФАПС-у, а то је представа ГЕЈМ (GAME) у режији Сеада Ђулића која је настала као резултат дружења аматерских глумаца Мостарског театра младих с мигрантима из Избегличког центра Салаковац код Мостара, а у оквиру међународног IMPACT пројекта. Енглеску реч game (игра) мигранати, како се објашњава током представе, користе да означе илегални прелазак границе на путу до зацртаног циља. Полазишну основу представе чине животне приче миграната из разних крајева света који су тренутно уточиште пронашли у Мостару. Документарни материјал који је театар младих снимао заједно су преточили у пост-драмску форму у виду низа монолога и кореографских сцена.
Велики део представе чини музика, арапска мелодија, дечја успванака, која је и својеврстан лајтмотив и која повезује сцене односно монологе. Како је редитељ и позоришни педагог објаснио, постојала је језичка баријера између младих из Мостара и корисника мигранстког центра. Када нису могли вербално да комуницирају доносили би инструменте и сви заједно су свирали и једни друге учили традиционалним песмама и играма. Тако су аматерски глумци практично учили и размењивали културу, вежбали емпатију, разумевање и солидарност.
Поред елемената плесног театра представа користи и форму театра маски. Током процеса тинејџери су правили маске на основу лица својих саговорника како би олакшали мигрантима да причају о својим проблемима, страховима, жељама и плановима. Саговорници су стварали дистанцу између себе и маске и како преносе тинејџери, слободније су причали о масци насталој на основу њих самих, него о себи. Ово показује врло вешто и успешно инкорпорирање другачијих позоришних форми током процеса и како се касније у самој представи ти исти елементи могу поново користити са другим значењем. Током избедбе глумци носе маске како симбол да боја коже, пол, старост, националност не би требало да одређује судбину једног човека.
Премда је ГЕЈМ изузетно емотивна, али непатетична представа која пружа богатсво аутентичних искустава и ради за идеју едукације младих на пољу уклањања стереотипа према мигрантима и указује на бесмисао ксенофобије и национализма, много је драгоценији процес који су млади прошли правећи представу. Мало која друга ваннаставна активност би могла да им пружи увиде и знање које пружа аматерско позориште.
Последњи случај је представа која је избором теме и начином рада са младима пример добре праксе када се адаптира старији текст. Поменута драма Буђење пролећа Франка Ведекинда настала је овај пут у извођењу Театра Мишоловка из Новог Сада у режији драмских педагога Ибре Сакића и Јелене Здравковић.
Устаљена пракса Ибре Сакића у раду са полазницима јесте да заједно истражују која их тема тишти и о чему желе да проговоре кроз позориште. Млади су му одговарали да их интересују односи са родитељима, сексуално образовање, проблеми у школи, ментално здравље, депресивност и суицид, тинејџерска трудноћа, абортуси, питање религије, затим су набрајали изазове са којима се суочавају у свакодневном животу… Сакупивши и анализирајући њихове одговоре фацилитатори су увидели да драма настала 1891. идеално одговара њиховим потребама јер обједињује готово све набројане теме. Сам текст Буђење пролећа адаптиран је утолико да је обрисана свака временска одредница која смешта причу у крај 19. века. То је било довољно да се драма у потпуности актуелизује и да се учини као да је реч о изведби савременог комада такође савременог аутора.
Минималистичком режијом и сценографијом ослободио се простор за текст, за слојевите односе између школских другара, родитеља и деце, односе у школском ситему и до изражаја је дошла фантастична глумачка игра младих. Након извођења тинејџери су веома зрело причали са публиком о темама којима су се бавили, због чега мисле да су једнако актуелне, како су недоумице и грешке неких јунака могле да се превазиђу, шта су они научили из њихових наративних линија и како су изгледали њихови лични унутрашњи процеси приликом рада… Током разговора са публиком може се закључити да је одабир текста учинио да позориште буде полигон за сазревање и одрастање младих људи.
Напоменула бих и да се Театар Мишоловка тренутно налази у проблему са простором у којем раде. Иако имају одличне резултате и постоје 10 година и иако школу глуме тренутно похађа преко 120 деце, од почетка текуће године суочени су са неподршком града и у потрази су за местом у којем ће и даље моћи да се баве, не само глумом, већ образовањем, васпитање младих и да им буду савезници у пробелима које имају.
Три набројане представе показују значај избора текста у омладинском аматерском позоришту јер оно није само место где се учи вештина глуме, већ место одрастања, промишљања и слободе у којем млади могу да се баве темама које их интересује и о којима на другим местима не могу да се информишу или да причају.
Дивна Стојанов