Kritičarski karavan | Игор Бурић: ЋЕЛАВА ПЕВАЧИЦА
16656
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16656,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Игор Бурић: ЋЕЛАВА ПЕВАЧИЦА

„Ћелава певачица”

Ежен Јонеско, режија: Ива Милошевић, Народно позориште Сомбор,

glumci pevaju i drze se za ruke

„ЋЕЛАВА ПЕВАЧИЦА“ У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ СОМБОР

Завесе са свих страна

 

Сви знају ону игру када речи поновљене безброј пута постану бесмислене. Или када стављене у други контекст, тоналитет, као да изругују саме себе.

Управо овај поступак искористио је Ежен Јонеско инаугуришући у драмску уметност филозофију апсурда. Чињеница да је његова прва драма, „Ћелава певачица“, била пандан грађанској, породичној драми, већ говори докле је он тим поступком стигао, иронизујући и критикујући миље у којем се људи познају, разговарају, вечерају, друже се, а заправо, иако је строп горе, а под доле, ништа ничему нема сврхе.

Ива Милошевић као редитељка представе „Ћелава певачица“ у Народном позоришту Сомбор, на првом месту драматуршки веома вешто сажима и преобликује Јонескову апсурдистичку заврзламу, и тако је донекле приближава, актуелизује једном врло могућем, реалном свету и животу. Смитови на свом месту, у свом стану, као да су настањени у спејс шатлу, а не породичном дому са децом, трабуњају о вечери коју су управо појели, о догађајима из спољашњег света који као да их се тичу. У овом делу представе, а добрим делом и касније, доминира Драгана Шуша као Госпођа Смит, сва набрекла и укрућена од некакве празне, роботизоване живости и страсти којој до краја „нећемо“ утврдити ни порекло, ни разлог.

Бело нашминкана лица потенцирају безизражајност, хладноћу. Нагли и кратки гестови, растрзани покрети, такође. Салонски одевени у свом стану, све са служавком Мери која као да је „испала“ из Средњег века, врло је ефектан костимографски сегмент Биљане Гргур, баш као и сведена сценографија Горчина Стојановића. Црвена, позоришна завеса свуд унаоколо, плус галантне, беле софе.

Када на вечеру која је већ поједена дођу Мартинови, прво следи чувени апсурдни део упознавања брачних другова, Мартинових, не са Смитовима, а затим Биљана Кескеновић као Госпођа Мартин, фигуративно говорећи, улази у тиху борбу за глумачку надмоћ у представи, док се Срђан Алексић (Господин Мартин) и Нинослав Шћепановић више-мање складно уклапају у ритам и динамику изведбе.

Централни део представе, посета Ватрогасног капетана (Перо Стојанчевић) који вече код Смитових чини још урнебеснијим, вишеструко је значајна, баш као и улога кућне помоћнице Мери (Софија Мијатовић) чији је резонерски шоу минимализован и остављен за крај. Наиме, Капетан је жив лик, и поред свог апсрудистичког конструкта некако стваран. Иако се и он „будалеше“, његову улогу је редитељка поставила као стварно, осећајно драматичну. Када његов наступ у овој верзији заврши егзалтираним умирањем, са ћелавом певачицом на уснама, а Смитови и Мартинови га сахране у контејнер са улице, Ива Милошевић додатно апострофира социјалне нивое представе.

Врхунац својеврсне поенте је ипак остављен за Мери која веома сликовито спрам спољашњих околности, гасећи ватрицу у лавору дезинфекционом прскалицом, пита коме је то у интересу да се забуна одужује. Завеса и пред публику. Мрак.

Игор Бурић

Дневник, издање од 18.12.2020.

Критика је део пројекта “Критичарски караван” који реализује Удружење позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе и информисања.

 

Autor

Igor Burić

Kritika predstave
Ћелава певачица