Kritičarski karavan | Aleksandar Milosavljević: Gustav je kriv za sve
16721
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16721,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Aleksandar Milosavljević: Gustav je kriv za sve

„Gustav je kriv za sve”

koncept i režija Kokan Mladenović, Pozorište „Deže Kostolanji“, Subotica, fotografija: Edvard Molnar

Da li se sećate Gustava? Stariji svakako dobro pamte smešnog, smušenog i namćorastog čovečuljka, junaka mađarskog serijala crtanih filmova popularnih u Istočnoj Evropi, pa i nekadašnjoj Jugoslaviji, ali prikazivanih i na Novom Zelandu. U početku je animirani film bio namenjen bioskopskom prikazivanju, no od 1968. godine Gustav se seli na male ekrane. Iz naše tadašnje perspektive teško je pretpostaviti kako su priče o Gustavu prihvatili Novozelanđani, ali je na našim prostorima ovaj siroti službenik, vazda odeven u sivo odelo i sa šeširom kojim povremeno pokriva tri dlake na ćeli, doživljavan kao slika i prilika famoznog „malog čoveka“, građanina koji uspeva da se nekako promigolji između Scili i Haribdi života u socijalističkoj mašineriji za mlevenje individualnosti. Možda su ga gledaoci s drugih, udaljenijih meridijana, prihvatali kao sunarodnika koji muku muči sa životom u svetu opšte otuđenosti, kao neku vrstu savremenog čaplinovskog Skitinice koji, za razliku od originala iz nemog filma, po pravilu nadrlja. Nije isključeno da su ponegde, naročito u socijalističkom svetu, Gustavove dogodovštine bile slika i prilika svakodnevice onih koji su se iz seoskih sredina preselili u gradove. Kako god bilo, činjenica je da se Gustav, naročito kod odrasle publike, pozicionirao kao uistinu popularan antiheroj.

Već je samo po sebi neobično što je serijal o Gustavu nastao 1961, dakle samo pet godina nakon ogromnih tektonskih potresa kojima je Mađarska revolucija zamalo načinila ozbiljnu pukotinu na monumentalnoj građevini istočnoevropskog socijalističkog bloka. Neobično je, naime, to što je utilitarna svest tamošnjih partijske nomenklature bila osetljiva na bilo kakvo odstupanje od vedre, bezrezervnim optimizmom ispunjene slike socijalističke svakodnevice u kojoj nije smelo biti dilema, namrštenih osoba, a još manje problema. Gustav, s druge strane, praktično ništa drugo osim problema nije ni imao. Kada je bio podstanar morao se rvati s tada čuvenim stambenim listama na kojima su bili i oni bolje od njega pozicionirani po kriterijumima tadašnje političke podobnosti; docnije, kada je napokon dobio stan, maltretirao ga je osioni komšiluk, kada se dokopao auta – razume se uz pomoć kredita – novo vozilo je, kao najveću dragocenost, valjalo da sačuva, i to ponajpre od ljubomornog komšiluka; kad je imao probleme na radnom mestu, rešavao ih je ulagujući se šefu. Kako to biva sa svakim „malim čovekom“, i kada problemi nisu pred Gustava iskrsavali sa svih strana, on bi ih sam stvarao. Posebno je intrigantno bilo što je nesrećni Gustav, rešavajući probleme vlastite svakodnevice, gotovo po pravilu izvlačio deblji kraj – bilo kada bi ga nagrdila žena, naružio komšija i šef, ili kada bi se zamerio susedima… Ni u intimnom životu, naravno, Gustavu nisu cvetale ruže.

Naravno, zanimljivo je i što se taj i takav Gustav uselio i na našu televiziju, a bilo je to doba kada su ovde, recimo, morali biti izmišljeni domaći televizijski junaci Mendo i Slavica, jer niti je bilo para za otkup Diznijeve produkcije, niti su Miki, Paja, Šilja i ostatak diznilendske družine mogli da budu idelan uzor tadašnjoj mladeži. Pošto se u crtanim filmovima čiji je Gustav glavni junak nije govorilo, prevod nije bio neophodan. Gustav, naime, nije govorio nego je mrmljajući proizvodio zvuke koji su jasno ukazivali na njegova raspoloženja i stavove, što je bilo dovoljno da ondašnji gledaoci shvate da se njegovi problemi ne razlikuju od njihovih.

Nije isključeno da je Gustav rođen iz potrebe tadašnjih mađarskih vlasti da uspostave kakav-takav ventil koji će, dabome prividno, kod gledalaca stvoriti utisak da je svakodnevicu ipak moguće tretirati na vedar način. No, isto tako nije nemoguće ni da je kod nas bio popularan jer je uvek, uprkos socijalističkom sivilu, uspevao da se dočeka na noge. U Gustavu je, naime, ondašnji prosečni Jugosloven (a možda i Mađar) s mnogo valjanih razloga mogao prepoznati vlastiti svakodnevni napor koji valja uložiti da bi se preživelo, da bi se napredovalo u karijeri (ma koliko ona, inače, bila mizerna), da bi se kupio auto, umilostivio šef… I, uopšte, da bi se živelo. Suštinski, Gustav je bio simbol naličja famoznog američkog sna. Bio je, dakle, živi dokaz da je moguće stvoriti privid života i u krajnje nepovoljnim uslovima. Ono što čini suštinu američkog sna – lične sposobnosti, samoinicijativa i spremnost na rizik – u slučaju aktera naše stvarnosti bilo je prefolmulisano u snalažljivost koja se graničila s beskrupuloznošću, u licemerje koje poništava dostojanstvo i ponajpre u beskrajnu trpeljivost koja nema nikakve veze sa zenom.

U subotičkoj scenskoj interpretaciji crtanog serijala, Kokan Mladenović će do paroksizma zaoštriti upravo ovu dimenziju Gustavovog vitalizma. Spremnosti glavnog junaka da pristane na sve da bi preživljaveo postala je princip na kojem se zasniva Gustavov kompletan odnos prema stvarnosti. Kroz niz scena u kojima, kao i u crtaću, nema artikulisanog verbalnog iskaza koji bismo mogli da identifikujemo kao konkretan jezik, reditelj i autor koncepta će pokazati kuda zapravo vodi takav Gustavov tretman funkcionisanja društvene stvanosti. Mladenovićev Gustav izgleda baš kao onaj kojeg pamtimo s malih ekrana – jer svi tumači ovog lika u predstavi na glavama imaju masku s tri dlake na ćeli. Kod Mladenovića, međutim, ne postoji jedan Gustav, nego je on multiplikovan i sada je pred nama galerija istih ljudi s maskom lika iz crtaća. Oni će skidati ovu obrazinu, inače kreaciju Nenada Gajića, samo kada budu preuzimali role drugih dramatis persona, mahom onih koji zlostavljaju Gustava, ili tačnije, onih zbog čije akcije glavni junak pristaje da na radnom mestu bude brutalno izrabljivan, da se zarad preživljavanja ponižava, da podmićuje da bi rešio bilo koji problem i da bi, na koncu, bio beskrupulozno, ali samovoljno, opljačkan. No, Mladenovićev Gustav odlazi i mnogo dalje. On, naime, više nije samo objekat trpljenja nego je u međuvremenu postao i kreator najužasnijih aspekata stvarnosti. Njegovo pristajanje na izopačene vidove svakodnevnog života, pretvara ga u saučesnika.

U ovoj nemuštoj ali sasvim razumljivoj pozorišnoj priči ovdašnjem gledaocu, čak i ako nema prethodno iskustvo s mađarskim crtanim serijalom, ili nikada nije čuo ni video originalnog Gustava, nesumnjvo će biti jasne rediteljeve aluzije na našu svakodnevicu. Razumeće, recimo, čiji to glas proganja Gustava ne samo sa svih televizijskih programa, nego i kada otvori frižider, prozor, podigne telefonsku slušalicu ili dasku na klozetskoj šolji.

Pozorišni Gustav nije tek puki produkt socijalnog procesa adaptacije na utilatarni karakter stvarnosti, i njegove reakcije ne podrazumevaju samo političku dimenziju. Mladenović nas podseća na to da se iz opšte društvene sfere Gustavov rezon logično i prirodno preselio i u sve druge aspekte funkcionisanja stvarnosti. Pristajanje, konformizam i ova specifična vrsta snalažljivosti se, naime, više ne tiču samo Gustavovih reakcija određenih društveno-političkim okvirom, dakle onim što u najširem smislu određuje sudbinu glavnog junaka, nego se proširuju i na sve sfere njegovog života. Gustav je, naime, postao oličenje slugeranjskog mentaliteta. Tako će se u jednoj od scenskih inkarnacija Gustav ukazati i kao buntovnik, ali i tada, kada se bude pobuno protiv užasa ove naše, konkretne, stvarnosti, on više neće imati mogućnpst da utekne iz vlastite kože, iz svog odavno zadatog okvira.

Rečju, Mladenovićeva teza, bogato ilustovana i argumentovana u predstavi, glasi: Gustav je kriv za sve što nam se danas događa. Upravo je on, Gustav, onaj famozni ćutljivi, neodlučni, vazda zbunjeni, uplašeni i svakovrsnim kompromisima skloni građanin koji je zarad sitnog, najčešće tek prividnog ćara spreman da savije kičmu, korumpira i bude potkupljen, da u svom večitom konformizmu hrli među većinu odričući se vlastitog stava i, u krajnjoj liniji, slobode, a sve to u varljivoj nadi da će mu već istog dana, a najkasnije sutradan, biti bolje. To smo, dakle, svi mi, poručuje nam Kokan Mladenović, koji živimo sada i ovde.

Predstava o Gustavu je duhovita i dinamična, fragmentarno je strukturirana, dakle sastoji se od niza epozoda u kojima je glavni lik akter najrazličitijih situacija koje međusobno nisu povezane a funkcionišu poput neke vrste kafkijanske fantazmagorije koju snažno podržavaju kostimi Marine Sremac i scenografija Marije Kalabić. Reditelj se služi bezmalo istim sredstvima kao i crtani film. U tom smislu je značajna i uloga muzike kompozitora Arpada Serde. Njen zadatak, naime, nije samo da boji atmosferu nego i da često nadoknadi odsustvo verbalnog govora, a u isti mah bude i svojevrstan komentar scenske radnje. Na sličan način reditelj upotrebljava i video – ređe na platno projektujući neophodna objašnjenja, po modelu korišćenom u eri nemog filma, a češće plasirajući informacije koje nadgrađuju radnju i gotovo po pravilu je ironično komentarišu.

Jedan od najvećih problem s kojim je Mladenović morao biti suočen tiče se održavanja adekvatne dinamike. U crtanom filmu ona je nužno određena minutažom, odnosno kratkom formom, dok se u strukturi predstave zahtevala poseban tretman. Reditelj je u skladu sa svojom bogatom maštovitošću uspevao da pronađe načine kojima će naglasiti duhovitost pojedinih rešenja, ali je svedenost sredstava koja su bila na raspolaganju glumcima, čini se, od njega i dramarškinje Kornelije Goli ipak zahtevala mnogo veću rigidnost pri odabiru epizoda, odnosno fragmenata iz života nesrećnog Gustava. U subotičkoj predstavi ih je bilo previše.

Možda bi ova činjenica drugom glumačkom ansamblu predstavljala problem, i verovatno bi za neke druge aktere mnogo veći izazov bilo odsustvo verbalnog govora, no izuzetna predanost, disciplinovanost i, naročito, izvanredno glumačko umeće, omogućili su da David Buboš, Boris Kučov, Gabor Mesaroš, Imre Elek Mikeš i Krista Sorčik svoje mnogobrojne uloge odigraju na efektan način.

Aleksandar Milosavljević

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

Fotograf

Edvard Molnar

Autor

Kokan Mladenović

Medij

3. Program Radio Beograda

Kritika predstave
Gustav je kriv za sve