Kritičarski karavan | Aleksandra Glovacki: Nečista krv
16573
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16573,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Aleksandra Glovacki: Nečista krv

„Nečista krv”

Prema romanu Borisava Stankovića; dramatizacija Tijana Grumić; režija Jug Đorđević; Pozorište Bora Stanković, Vranje

Pozorište Bora Stanković u Vranju je, posle sedam godina, dobilo novu zgradu na temeljima stare, gotovo potpuno izgorele u podmetnutom požaru. Svečano otvaranje je održano krajem prošle godine, i to dramatizacijom romana ”Nečista krv” Bore Stankovića, u režiji još jednog Vranjanca, mladog a već afirmisanog Juga Đorđevića. Kritika je nastala u okviru Kritičarskog karavana, projekta potpomognutog od strane Ministarstva kulture.

Od reditelja Juga Đorđevića i spisateljice Tijane Grumić kao njegove stalne dramaturškinje, nije se ni mogla očekivati starinska, folklorna predstava, sa pevanjem i pucanjem. U ovoj najnovijoj postavci Stankovićevog romana o višegeneracijskom prokletstvu zbog porodične ”nečiste krvi”, nema ni dimija, ni tarabuka, ali je i bez toga jasno ispričana priča o životu uklještenom između neobuzdane strasti i rigidnih zakona opresivne tradicije. I pri tome mislim bukvalno ispričana, kroz pripovedanje kao pozorišni postupak.

Oni su građanski, savremeno obučeni; muškarci u elegantnim crnim odelima, žene u dugačkim, večernjim haljinama, koje ističu seksepil i lepotu. Ali decentno, sofisticirano. Kao na nekakvom vip savremenom prijemu. Jer, u takvom svetu forma je najbitnija, kako danas, tako i u Borinom građanskom Vranju.

Sa scene su, od gledatelja, odeljeni laganom, providnom zavesom. I jesu i nisu sakriveni. Ova zavesa je bitna, ona govori o životima koji se kriju, i od nje se kasnije pravi Sofkin venčani veo. Kada je udaju, ili što bi se reklo kaobajagi udaju, ne zna se da li za dete ili njegovog oca, a zapravo ni za dete ni za oca, scenom dominira druga zavesa, teška, nepomeriva, islikana, kao veliko ulje na platnu; slika nečega što suštinski nema veze sa životom, predstava po sebi, kao jasan znak Sofkinog budućeg, trpećeg i lažnog života.

Sofka, ta poslednja karika u lancu nečiste krvi, na sceni nije jedna, već ih je osam. Svi ženski likovi, a pored pet devojaka to su majka, tetka i svekrva, smenjuju se u liku Sofke. Roman nije klasično dramatizovan, tako da se na sceni odvija radnja, već je zadržan prepričavajući ton, uz kraće akcijske scene, a mesto sveznajućeg pripovedača iz proze preuzele su Sofke, i to u prvom licu.

Postavlja se pitanje zašto. Zato što savremena svest sve manje veruje u spoznaju jedne, nepobitne istine, kakvu sugeriše pozorišna realnost. Opredelivši se za pripovedanje kao glavni ton, reditelj Jug Đorđević i dramaturškinja Tijana Grumić osporavaju nepomerivost doživljaja stvarnosti. Mi znamo ono što smo čuli, ili što mislimo da smo čuli. Nezavisno od ovakve relativizacije, Borina priča je ovde snažno oživljena, a Sofkina sudbina pročitana šire, u kontekstu i ovoga vremena, jer položaj žene u patrijarhalnom društvu, ma bilo ono i građansko, nije se mnogo promenio. Ispričana bez imanentne mu patetike, koja bi savremenom gledaocu neminovno ovaj narativ zaključala u prošlom vremenu. Erotičnosti ima na kapaljku, tim snažnije odjekne. Prefinjeno stilizovana scena u hamamu, gde je golotinja označena tek dopola otkrivenim leđima žena, ili strasna scena Sofkine ispovesti o nemirnim, usamljenim noćima, naznačena tek laganim fizičkim dodirom između dve Sofke.

Ovaj pozorišni postupak je nedvojbeno zanimljiv, promišljeno sproveden, visoko estetizovan, zahvaljujući i kostimu Velimirke Damjanović, kao i scenskom rešenju Vladimira Rondovića. Sve pohvale, uz jedno ALI… Odnosi se na preveliku, ali zaista preveliku količinu izgovorenog. Ne zato što sve to traje više od dva ipo sata, već zato što ima nepotrebno mnogo reči, ponavljanja već rečenog, što ima delova koji bi se efektnije mogli odigrati, umesto što se glumice bukvalno guše u rečima višeminutnih ispovesti. Tako da iako ih govore iz lika, povremeno skliznu u recitovanje, sa čime su se iskusnije glumice mnogo bolje nosile. To su svakako Radmila Đorđević, kao majka, Milena Stošić kao tetka i Tamara Stošić kao svekrva, uz Žeticu Dejanović i posebno Kristina Janjić kao mlada Sofka. Jelena Filipović se takođe znalački probijala kroz gomile reči, ali sa povremenim padom koncentracije, dok su Anđela Vlajković i Anica Petrović, inače još studentkinje, plenile mladošću i svežinom. Muški deo ansambla daleko je manje angažovan od ženskog, to su – kako Amerikanci lepo kažu – podupiruće uloge, sve osim svekra Dragana Živkovića i Sofkinog nemog obožavaoca Bojana Jovanovića.

Nedostatak makaza je jedini problem ove predstave, koja je mogla biti pravi biser.

Aleksandra Glovacki

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

Foto: Goran Mitić

Medij

Kulturni krugovi, Radio Beograd 2

Autor

Aleksandra Glovacki

Datum
Kritika predstave
Nečista krv