Aleksandra Glovacki: Ukroćena goropad

Pred sam kraj prošle godine, jedna od poslednjih premijera održana je u Narodnom pozorištu u Subotici. Reč je o Šekspirovoj komediji ”Ukroćena goropad”, u režiji Olje Đorđević. Kritika je nastala u okviru projekta Kritičarskog karavana, podržanog od republičkog Ministarstva kulture.

Od višeslojnosti ove Šekspirove komedije, u pamćenju najčešće ostaje ona središnja priča: kako goropadna Katarina, lepa i inteligentna ćerka bogatog Padovljanina, maltretira i ponižava svoje brojne prosce, čime ugrožava i venčanje svoje mlađe sestre, sve do trenutka dok se jednako bogati, inteligentni i samosvojni Petručio ne nameri na nju, natera je na venčanje, a zatim je toliko izmaltretira da skrši njenu goropadnost. I posle su srećno živeli do kraja života, što Katarina sve zaslađuje završnim monologom – odom poslušnosti svake žene svome mužu. Čak se i njena sestra, u međuvremenu srećno udata, pa i jedna vremešna gospođa, zgade nad ovim rečima i Katarininim preokretom, a bogami bi trebalo to da doživi i veći deo savremene publike. Zato se ”Goropadnica” retko radi, obično zašećerena u mjuzikl, mada pruža i neke druge kontekste i čitanja – jedno od njih smo imali sreću da gledamo u verziji Splitskog HNK.

Pored glavne, postoji paralelna priča, inače često korišten motiv u renesansi, o zaspalom siromašku koga sprdnje radi prenesu u zamak, pa kad se probudi ubede ga da je on sam vlasnik tog zamka. Jednom takvom u ovoj komediji, glumci izvode predstavu – priču koju smo čuli o Katarini i Petručiju.

Priča Katarinina sestre Bjanke i njenih prosaca pak direktan je nastavak rimske komedije, pristigle preko renesanse, u kojoj mladi ljubavni par na najbeskrupuloznije načine prevari roditelje i matore prosce, i uspe da se venča iz ljubavi.

Sve ovo, u Subotičkoj predstavi, rediteljka Olja Đorđević tretira kao komički sadržaj, insistirajući na gegu, i zadržavši – u nešto izmenjenom obliku, motiv pozorišta u pozorištu; ovde imamo trojicu zabavljača i zasmejača, koji idu kroz publiku, odaberu (čini se istinski nasumice) gledaoca koga ubeđuju da je lord, i vladar, i da je njemu predstava namenjena.

Katarina Sonje Leštar je jedna istinski opasna, gruba i ratoborna, narogušena osoba, koja kao da mrzi sve oko sebe (ili je bar jako ljuta), a ne samo – što bi se kod Šekspira dalo naslutiti – taj ponižavajući položaj žene u društvu gde očevi prodaju ćerke, a dobija ih maltene onaj ko najviše ponudi, pa bio to i onemoćali starac. Subotička Katarina silnica, silom biva i preobraćena. Ne i slomljena, jer ona lako ulazi u novu ulogu, postavši najbolji pajtos sa Petručiom, mada nije baš jasno i zašto. Petručio i Katarina su u ovoj prijateljskoj inkarnaciji predstavljeni kao onaj čuveni glavni par iz Brilijantina.

I čitava predstava je vizuelno smeštena u početak šezdesetih godina prošlog veka, kao u period najkonzervativnijih građanskih normi u okviru modernog vremena – ovo objašnjenje dugujem MM Mađarev, a sama se ne bih setila. Mada, iz današnje perspektive, ova naša savremena konzervatinost, koliko god bila posuvraćena, deluje još čvršćom.

Nesrećni završni Katarinin monolog Olja Đorđević pokušava da opravda time što ga naizmenično izgovaraju Katarina i Petručio, on jednako deleći lekcije muževima da treba da poštuju žene, kao što ona podučava žene poslušnosti. Dakle, svi treba da volimo i poštujemo jedni druge – pošto smo se dobrano potukli i razbili – i živećemo srećno forever and ever. Za utehu, Dimitrije Dimić je jedan šarmantni Petručio.

I inače je sve šarmantno, brzo, vrvi od gegova, a prepuna sala subotičkog Narodnog pozorišta brisala je suze od smeha, i zacenjivala se skoro sve vreme. ”Baš je dobro, baš je mnogo dobro” – govorile su devojke na izlazu, i dalje brišući oči od suza i smeha.

Aleksandra Glovacki

Foto Atila Kovač

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.