Kritičarski karavan | Ana Tasić: Oterana nevinost
15580
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-15580,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Ana Tasić: Oterana nevinost

„Ruženje naroda u dva dela”

Slobodan Selenić / Andraš Urban, Narodno pozorište Subotica

Selenićeva drama „Ruženje naroda u dva dela“, praizvedena 1987. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, strukturalno složeno raskopava istoriju političkih nesloga na mapi Srbije. Kroz paralelno pripovedanje dva toka događaja, sukoba među zatvorenicima 1945. i brutalnog ubistva Karađorđa 1817. godine, zaoštrene političke podeljenosti sa krvavim posledicama se ukazuju kao konstante u srpskoj istoriji.

U razorno opominjućoj, uspešnoj i potrebnoj predstavi Andraša Urbana, struktura Selenićeve drame je zadržana, ali su u nju uvedeni i fragmenti drugih tekstova, na primer „Homogene Srbije“ Stevana Moljevića koji zagovara stvaranje Velike Srbije i njeno etničko čišćenje (dramaturgija Suzana Vuković). Tim putem se pojačava kritika užasnosti narastajućeg fašizma, što je jedna od glavnih tema predstave. U pogledu dramaturgije, bitno su uključeni i songovi koji i na zvučnom planu upadljivo odražavaju političke sukobe (kompozitorka Irena Popović Dragović, muzičari Geza Kučera ml. i Maćaš Lakatoš). Na sceni se tako smenjuju četničke i partizanske pesme, grube i ofanzivne. Zastrašujuće urlane reči „Oj četnici sa Ravne gore, zbijajte se u redove“, ili „Ubićemo, zaklaćemo, ko sa nama neće“, praćene su utapanjem u alkohol, orgijanjem i divljačkim mučenjem drugačijih pojedinaca.

Glumci igraju na goloj sceni, uokvirenoj četničkim zastavama sa crtežom lobanje i natpisima „Za kralja i otadžbinu“ i „Sloboda ili smrt“ (scenograf Marija Kalabić). Promene tokova događaja iz Selenićeve drame se označavaju podizanjem i spuštanjem različitih zastava, jugoslovenske koja određuje radnju u zatvoru i srpske koja prati dešavanja oko ubistva Karađorđa. U zatvorskom delu radnje, scenske boje su crno-bele, akteri su uglavnom u crno, donekle militaristički obučeni (kostimograf Marina Sremac). I pomenuta jugoslovenska zastava je crno-bela, što ukupno tumačimo kao simbolički odraz pojednostavljenog, crnobelog pogleda na svet. Ili si levo ili desno, sredina nije prihvatljiva. Oni u sredini su najsumnjiviji, drugačijost i individualizam se ne praštaju, što je slučaj sa Slavoljubom Medakovićem (Lazar Jovanovov) koga rulja mrcvari po sceni, uz pojanje popa Save (Zoran Bučevac), odnosno simboličku podršku crkve.

Akteri su često u delu publike, sede sa nama ili se tu muvaju, izvikujući parole iz naših redova, što shvatamo kao izraz ideje da su oni deo nas. Te jezive siledžije nisu uvek na odvojenoj pozornici, u nekom zasebnom svetu, već su tu, sa nama, neki od nas su oni. Glumci Vladimir Grbić (Stevan Stanković/Učitelj), Dimitrije Dinić (Obrad Cvetković/Jermenin), Srđan Sekulić (Čapajev/Vujica) nastupaju u oba dela radnje, predstavljajući i zavađene zatvorenike i Miloševo zavereničko-egzekutorsko okruženje. To između ostalog tumačimo kao znak istorijske konstantnosti političkog nasilja i društvenog rasejavanja mržnje, što je bila i Selenićeva ideja, razlog isprepletanih tokova događaja u drami. Miloša Obrenovića igra Jovan Ristovski kao pomalo lakrdijašku figuru, skoro da ne prestaje da češe polni organ jer je zaražen polnom bolešću. Za to vreme planira političko ubistvo svog kuma, izgovarajući tipičnu misao u pogledu unutrašnjih političkih podela i zločina počinjenih u borbi za vlast: „Karađorđa ja moram ubiti ako oću Srbijom gospodariti. Lako ću ja s Turčinom.”

Urban glumce vodi grubo i sirovo, ton igre je agresivan do srži, nema mesta za suptilnost. Na tako zatrovanoj sceni žena nema, što takođe shvatamo simbolički. Svaka nežnija, delikatnija, ženska osećajnost je bespoštedno proterana. Od ženskih likova iz Selenićeve drame, Majke, njenih devojčica i Andre, Slavoljubove žene, na Urbanovoj sceni su ostale samo lutke i muškarci preobučeni u žene (Majka/Milan Vejnović, Andre/Igor Greksa). Devojčice, simbol zaklane nevinosti iz Selenićeve drame, predstavljene su kao lutke kojima glumci marionetski upravljaju (Jovan Zdravković i Igor Greksa). Nevinost više ni u najavi nije moguća, samo su ostale lutke, kao njen daleki odraz, znak sećanja na nevinost zaostalu u nekom drugom svetu.

Ana Tasić (Politika, 1.11.2016)

Autor

Ana Tasić

Datum
Kritika predstave
Ruženje naroda u dva dela
Oznake
Kritičarski karavan 2016.