Kritičarski karavan | Ana Tasić: Pasji životi u pasjem gradu
16767
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16767,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Ana Tasić: Pasji životi u pasjem gradu

„Dogvil”

"Dogvil", prema tekstu Larsa fon Trira i Kristijana Lolikea, dramaturgija Vedrana Božinović, režija Andraš Urban, fotograf Edvard Molnar, Pozorište "Deže Kostolanji", Subotica

Polazeći od filmskog remek-dela Larsa fon Trira “Dogvil” (2003), reditelj Andraš Urban gradi predstavu opčinjavajuće estetike i simbolike, magično maštovitu, iskrenu i autentičnu. Može se reći da ona donosi povratak na raniju fazu Andraševog rada, na vreme nastajanja “Sardinije” ili “Kišinjevske ruže” (2009-2010). Scensku poetiku određuje razorno jaka vizuelnost, razbuktala, pobesnela mašta koja ostavlja bez daha, prizori rođeni iz dubine imaginacije. Pored čudesnog stila, predstava je i na idejnom planu veoma inspirativna. Pripovest o Grejsinom dolasku u grad Dogvil pokreće pitanja o prirodi dobra i zla, ljubavi, strasti, nasilju i mržnji, kao i o obespokojavajućem položaju žene u patrijarhalnom svetu. A rasplet izazovno podstiče biblijske rasprave o osveti i oprostu, podsećajući na Mojsijeve reči: “Život za život, oko za oko, zub za zub…”

Predstava počinje prepoznatljivo urbanovski, snažnom ironijom, ovaj put usmerenom prema vremenu epidemije. Scena je u mraku, dok je publika indikativno osvetljena. Hladan, preteći, orvelovski bezličan glas nam putem zvučnika daje precizna uputstva o ponašanju u okolnostima širenja zaraze, neophodnosti opreza i sumnje u ljude koji nas okružuju. Strogo nam se nameće obaveza poslušnosti, što shvatamo kao meta-kritiku zloćudnosti (političkog) terora tokom vanrednog stanja (“Ako mislite da postoji neko ko predstavlja opasnost po opšte zdravlje, sada je vreme da ga uklonite iz publike”). Glas nas zatim hipnotički uvodi u tužnu priču o gradu Dogvil i njegovim stanovnicima, koja se prostire u formi pozorišta u pozorištu. Ona postavlja i važan problem borbe pozorišnih umetnika za opstanak, koji je opravdano često prisutan u Urbanovim predstavama u poslednjih nekoliko godina (“Fakultet za pozorišnog gledaoca”, “M.I.R.A.”, “Gogoland”, “Don Kihot”, “Kapital”).

Glumci Gabor Mesaroš, Boris Kučov, David Buboš, Timea Filep i Andrea Verebeš igraju izvanredno predano i disciplinovano, u funkcijama naratora i likova, stvarajući presek društva gde je čovek, hobsovski, čoveku vuk. Ideja animalizacije ljudi koja konkretno i simbolički označava opšte iščezavanje humanosti, jedna je od centralnih, i prisutna je u različitim situacijama. Na primer, kada Grejs pohlepno, izgladnelo glođe kost, po dolasku u Dogvil, ili kada stanovnici grada reže i krvoločno divljaju u orgiji nasilja (tema animalizacije ljudi takođe je bliska Urbanu, prisutna u ranijim predstavama “Drakula” ili “Dogs And Drugs”). U pogledu kritičkog bavljenja nasiljem, naročito su izražajne scene kulminacije iživljavanja nad Grejs, kada se njeni silovatelji smenjuju. Osećanje košmara je tu uznemirujuće materijalizovano uključivanjem direktnog video prenosa radnje u pozadini. Kamera je prikačena na Grejsinu glavu, pa projekcije verodostojno prikazuju njena drhtava posrtanja i padove, bolno i autentično vizuelizujući njen subjektivni i objektivni haos.

Ipak, mržnja ne postoji bez ljubavi, kao što ni mrak ne ide bez svetla koje ga uvek (jednom) razgrće. Svet je sazdan na smenama suprotnosti, ili ciklusa života, na šta ukazuje i Urbanov mnogoznačan teatar, građen u sudarima brutalnosti i nežnosti. U tom smislu je reprezentativan predivan kraj predstave, kada scena ostaje prazna, bez ljudi, ali preplavljena tragovima ili ostacima života, zgnječenim jabukama, iskopanom zemljom, rasutim lišćem. Na toj gorko nam prepoznatljivoj, (post)apokaliptičnoj pozornici, ostao je samo pas-čovek, znak pale ljudskosti, stvor koji zavija puzeći četvoronoške. Ovaj moćno simboličan prizor odvija se pod gromoglasnim zvucima Vivaldijevog ciklusa  “Četiri godišnja doba”, upečatljivim muzičkim lajtmotivom cele predstave, takođe važnim u pogledu isticanja ideje smene tokova, odnosno doba. Na opustelu scenu lagano počinje da pada sneg, izazivajući osećanje nežnosti i veru u novi svet koji će se (uskoro) roditi.

 

Ana Tasić

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

Fotograf

Edvard Molnar

Autor

Ana Tasić

Kritika predstave
Dogvil