Kritičarski karavan | Ana Tasić: Raskid sa prividom života
16787
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16787,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Ana Tasić: Raskid sa prividom života

„Lavina”

"Lavina", tekst Tundžer Džudženolu, režija Stevan Bodroža, koprodukcija Puls teatar iz Lazarevca i Regionalno pozorište Novi Pazar

ćRadnja drame “Lavina”, savremenog turskog pisca Tundžera Džudženolua, izvođene u brojnim pozorištima Evrope i Azije, dešava se u izolovanom planinskom selu. Život je određen strahom od snežne lavine, zbog čega su stanovnici obavezni da šapuću i ograniče svoja kretanja tokom zimskog perioda od devet meseci. Ženama je dopušteno da rađaju samo tokom tri meseca u godini, u suprotnom ih žive zakopavaju. Drama nosi orvelovski eho košmarne distopije, i u naznakama podseća na filozofske dramske svetove Kamija i Sartra, jer postavlja pitanja o slobodi, značenjima i granicama tradicije, kao i o mogućnostima pobune.

U scenskom postavljanju ovog vrlo zanimljivog komada, reditelj Stevan Bodroža stilizovano realistički smešta likove na jednu mobilnu platformu, metaforičku mini-pozornicu, ili sobu ispresecanu upadljivim stablima (scenografija Zorana Petrov). Tu žive tri generacije jedne porodice koje igraju mlađi glumci: Lemana Bećirović (Starica),  Dušan Živanić (Starac), Rifat Rifatović (Stariji čovek), Anđela Marić (Starija žena), Kristina Jevtović (Mlada žena), Lazar Maksić (Mlad muškarac). Bliskost godišta glumaca tumačimo kao simboličku oznaku večne statičnosti u ovoj patrijarhalnoj zajednici, njihovu punu zaglavljenost u odsustvu života. Godine i godišta nisu važni, jer je vreme stalo i sve je uvek isto. Likovi govore šapatom, što je konkretizovan odraz straha od lavine, a to ima i osobene poetske vrednosti.

Igra počinje veoma izražajnim prologom, kada Mlada žena, u odmakloj trudnoći, konopcima mukotrpno pokušava da dovuče mini-scenu na proscenijum, plačući, srušena bolom. Taj vizuelno i dramski upečatljiv prizor, zaliven dramatičnom muzikom za violine Arva Parta, kasnije će se ponavljati, kao lajtmotiv, sa različitim likovima koji pokušavaju da izvuku pozornicu. On u sebi nosi neku mitsku snagu, podsećajući pomalo na okovanog Prometeja koji nastoji da spasi čovečanstvo, u ovom slučaju, da izvede selo iz tame straha, kroz simbolično izvlačenje mini-pozornice na svetlo.

Radnja se zatim seli u unutrašnjost sobe, brvnare, gde likovi, umotani u marame, kape, ćebad, debele čarape i džempere, u tišini kunjaju oslonjeni o stabla (kostim Tatjana Milošević). Mlada žena budi muža, u strahu da će se poroditi, i biti živa zakopana, što je osnovna linija radnje, koja će postepeno dobiti razmere antičke tragedije. Paralelno sa ovim tokom, nižu se epizode koje otkrivaju specifičnosti življenja u toj sredini, ali i činjenicu o večno istim ljudskim problemima. Starica psihološki sugestivno pripoveda o nekadašnjem vraćanju nevernog muža u okrilje doma, dok Starac takođe emotivno ubedljivo otkriva nepodnošljivost postojanja u strahu. Iako je najstariji, ili možda baš zato, on je najuplašeniji član porodice, iznuren životom u strahu, koji zapravo i nije život, već njegov privid.

Kulminaciju glavne drame predstavlja suđenje Mladoj ženi, koje se odvija na proscenijumu. Predstavnici vlasti, sile zakona, strogi i neumoljivi, obučeni u tamna odela, donose odluku o njenom živom zakopavanju, braneći je argumentom o spasu celog društva (Predsednik veća (Boba Stojimirović), Članica veća (Sandra Miljković), Stražar (Haris Šećerović), Babica (Maja Jovanović)). Događaji koji preuzimaju oblik napetog trilera, okončavaju se neopozivom, kamijevskom pobunom Mladog muškarca, pucanjem, vrištanjem i porađanjem, i nesnosnom bukom koja ne izaziva lavinu i kraj sveta.

Takav rasplet nameće ideju o ujdurmama vlasti, upakovanim u parolu opšteg dobra. Ova pripovest se zato ukazuje kao snažna metafora mehanizama represije i kontrole, zavođenjem strahovlade, što nam je danas globalno prilično prepoznatljivo. Mudri ljudi su tvrdili da se samo straha treba bojati, jer je strah jedan od najvećih neprijatelja života, koji ga rastrže i melje, i pretvara u prah, u sećanje na život. Zato se treba neposustajuće boriti za istinu, kroz savladavanje strahova, jer je to siguran put ka svetlosti znanja.

 

Ana Tasić

Foto: Seadetin Mujezinović

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

 

Autor

Ana Tasić

Fotograf

Seadetin Mujezinović

Kritika predstave
Lavina