Kritičarski karavan | Ana Tasić: Tragedija i katarza u vremenu tranzicije
16533
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16533,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Ana Tasić: Tragedija i katarza u vremenu tranzicije

„Radnička hronika”

Petar Mihajlović: Radnička hronika, režija: Veljko Mićunović, Narodno pozorište Subotica

„Radnička hronika“ Petra Mihajlovića je društveno osetljiva drama koja u fragmentima slika savremene radničke tragedije, posledice butalne tranzicije i privatizacija karakterističnih za ceo region. Ovu dramu Petra Mihajlovića, koja je imala svoju praizvedbu u Banja Luci 2010. godine, reditelj Veljko Mićunović na scenu Narodnog pozorišta u Subotici, postavlja izuzetno promišljeno, čisto, svedeno, autentično. Na elegantno, minimalistički dizajniranoj sceni, uokvirenoj polu-providnim paravanima, osam glumaca, Srđan Sekulić, Bojana Milanović, Jelena Mihajlović, Milan Vejnović, Dimitrije Dinić, Igor Greksa, Marko Vasiljević i Dimitrije Aranđelović, nastupaju stilizovano i precizno, manje ili više scenski ubedljivo (scenograf Marija Kalabić, kostimograf Marko Marosiuk). Stabilnih likova nema, uloge se prelivaju sa jednog glumca na drugog.

Predstava počinje kolektivnom igrom, kada ansambl deluje kao jedno scensko biće, poput hora iz kojeg se izdvajaju individualni glasovi, direktora i radnika. Svi sede na stolicama, pod neonskim svetlima koja grade utisak hladnoće, pretnje, sablasnosti. Reči se ispaljuju ledeno, bezlično i automatski, akteri su kao automati, u skladu sa teškom, isledničkom atmosferom. Centralne misli o značenjima svirepih privatizacija fabrike se košmarno, hipnotički ponavljaju, postaju nalik nekoj užasavajućoj, ofanzivnoj mantri. Te kolektivne scene u predstavi su isprepletane sa emotivno upečatljivim monolozima radnika, psihološki opipljivim ispovestima o porodičnim krahovima, posledicama materijalne propasti. Kroz individualizaciju društvenih tragedija, one postaju naročito životne, verodostojne. Ova lična dimenzija prikaza društvene tranzicije, produbljuje se u fragmentima igranih dramskih scena, bolno grotesknim slikama iz porodičnog života. Likovi su tu postavljeni naročito plastično, bolno su iskeženi u grimase koje govore više od reči, klibere se usiljeno, kao navijene lutke. Ne gledaju se međusobno, već u daljinu, prazninu, što shvatamo kao znak nemogućnosti njihove stvarne komunikacije. U izvođačkom pogledu je vrlo jak spoj groteske i psihološkog realizma. Groteska gradi dijaboličan efekat u više pravaca, na primer u sceni u prodavnici cipela, kada se prodavac, nalik Džokeru, ceri pred radnikom koji ne može da priušti kupovinu cipela za ćerkinu svadbu. To nehumano, klovnovsko cerenje postaje ogledalo naše iskrivljene, obezljuđene, džokerske stvarnosti, arhetipska reakcija na susret sa ništavilom.

Režiju takođe karakteriše prisustvo mnoštva maštovitih prizora koji se delikatno smenjuju, neprestano izazivajući gledaoca. Scenski je, na primer, izuzetno upečatljiv početak druge scene, kada akteri na pozornicu izlaze sa transparentima na kojima, između ostalog, piše: „Nemam volje ni da se ubijem“, „Imam decu, nemam platu“ itd. Za to vreme ih prate reči retro nostalgične šansone „…poljupci su reči koje kažu sve“, čiji idilični kontrast surovo odudara od sumorne stvarnosti, radničkih jauka za platama i normalnim životom, izoštravajući tako jezu stvarnosti. U ovoj sceni glumci nastupaju plastično nasmejani, kao manekeni na pisti srama, osuđeni da se smeju do besvesti, dok ih život melje. Kasnija scena radničkog štrajka je oblikovana kao „živa skulptura“, čiji se nosioci, bukvalno i metaforički, lome pod težinama tela, stvarnosti. Na sceni su na različite, sugestivne načine oblikovani kontrasti između brutalnosti nadmenih direktora i političara, i tragedija radnika koji štrajkom pokušavaju da se izbore za mrvice života. Na primer, bolno ispovedne monologe preseca statična horska pesma „Život je lep, kada ne znaš da gubiš“. Njihovo pravilno, odlučno pevanje se postepeno pretvara u sve bržu, histeričniju pesmu, odraz sveta koji se kruni u ruševine.

Kako se radnja približava kraju, odnosno njena apokaliptičnost postaje sve nepodnošljivija, reditelj je rešava sve estetizovanije, simboličnije, što ima naročitu poetsku snagu. Radnici simbolično trče u krug, što shvatamo kao nemogućnost iskoračenja iz tragične zavrzlame života. Za sobom ostavljaju krvave tragove na staklima paravana, a zatim se ritualno peru, polivaju vodom i zatrpavaju zemljom, simbolički nalazeći mir u nekom drugom svetu.

Ana Tasić

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

foto: NP Subotica

Medij

Politika

Autor

Ana Tasić

Datum
Kritika predstave
Radnička hronika