Kritičarski karavan | Borisav Matić: Muzej moralnih poruka
16452
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16452,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Borisav Matić: Muzej moralnih poruka

„Natan Mudri”

Gothold Efraim Lesing: Natan Mudri, režija: Jovana Tomić, Jugoslovensko dramsko pozorište

Komad nemačkog prosvetitelja Gotholda Efrajma Lesinga Natan Mudri napisan je u drugoj polovini osamnaestog veka kao didaktička drama koja propagira ideju verske tolerancije. Glavni tok priče, smeštene u Jerusalim za vreme Trećeg krstaškog rata, tiče se bogatog Jevrejina Natana, sultana Saladina i viteza templara, tri čoveka u sukobu izazvanim verskim razlikama. Tok drame otkriva da neki od njih nisu po rođenju one vere po čijim načelima žive, dok se za neke se ispostavlja da su u srodstvu sa dotadašnjim neprijateljima. Ovaj siže, kao i ideja o besmislu verskih sukoba, dramu su poslednjih godina učinile popularnom u Nemačkoj, gde tenzije između inkluzivne politike prema azilantima i desničarskih, antimigracionih struja, rastu. Natan Mudri je postavljan u ključu aktuelizacije, sa radnjom smeštenom u savremenom kampu za azilante (Osnabrik, režija Dominik Šnicer), kroz osvrt na holokaust (Hanover, režija Oliver Frljić), ali i kroz prizmu komedije (Dojčes teatar, Berlin; režija Andreas Krigenburg).

Za razliku od Nemačke gde inscenacije ove drame niču na sve strane, u Srbiji gotovo da i nema predstava rađenih po Lesingovim delima. Natan Mudri postavljen u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Jovane Tomić, predstavlja izuzetak u tom smislu. S obzirom da se uloge Srbije i Nemačke u aktuelnoj migrantskoj krizi znatno razlikuju, nameće se pitanje repertoarskih namera koje stoje iza ove postavke. Pažljivija kontekstualizacija u post-jugoslovensko društvo međutim, otkriva političku potentnost drame – ovaj komad može na primer ponuditi paralelu sa ovdašnjom društvenom stvarnošću u kojoj i dalje nisu razjašnjeni svi nacionalni sukobi u kojima i religija ima udeo. Uzmimo za primer i dalje neprijateljske odnose između Srba, Albanaca i Bošnjaka (hrišćani i muslimani), Srba i Hrvata (pravoslavci i katolici), kao i – recimo – planove Miroslava Miškovića da gradi šoping-centar na mestu logora Topovske šupe gde je ubijeno pet hiljada Jevreja.

Jovana Tomić u saradnji sa dramaturgom Dimitrijem Kokanovim dramu postavlja na scenu ne menjajući značajno narativ i zadržavajući njen osnovni i prvobitni kontekst. Moralistička priča je, dakle, ostala onakva kakva je i bila, a rediteljka svojim čitanjem nastoji da iskoristi poetičnost koja postoji u predlošku, a koja ovde izbija u prvi plan. To se sprovodi prvenstveno zadržavanjem poetizovanog jezika (prevod: Aleksandra Bajazetov) koji čini priču stilizovanom, ali Tomić stavlja poseban akcenat i na mudrosti iskazane u vidu alegorija i dosetljivih replika. Kako bi u tome uspela, u radu sa glumcima se oslanja na njihovu sigurnu i smirenu dikciju koja, primera radi, u slučaju Bojana Dimitrijevića (Natan) stvara osećaj uzvišenosti. Ova karakterizacija dopunjena je fizičkim elementima: Dimitrijević strogim, nadmenim, ukočenim stavom ilustruje Natanov socijalni status, dok Srđan Timarov u ulozi uticajnog sultana od svog poluobnaženog, mišićavog tela pravi spoljni pokazatelj moći.

Koreografija (Maja Kalafatić) je još jedan bitan element rediteljskog postupka: kroz mrežu pokreta se precizno dočaravaju odnosi među likovima, ali i njihove osobine. Na taj način se poštovanje i poniznost viteza templara (Joakim Tasić) spram Natana preinačuje u bacanje na kolena i grljenje njegovih nogu. Ovakav stilizovan i poetski obojen svet predstave je naglašen i kostimima (Selena Orb), u tamnim, crnim i sivim tonovima, elegantnog dizajna. Scenografija Jasmine Holbus u istom je ključu, svedena u dizajnu i podeljena na dva dela – jednu blago uzdignutu platformu i jedan nepravilan, četvorostran prostor. Ipak, ovakva scenografija ostaje neznakovita, iako se mogu prepoznati namere rediteljke i scenografkinje da scenskom uopštenošću naglase univerzalnost priče.

Kada se podvuče crta, Natan Mudri je poetizovano, glumačkim i kostimografskim bravurama ukrašeno oživljavanje prosvetiteljske drame. Međutim, ova estetika učinila je da narativ deluje naivno, anahrono i romantizovano, i tako ućutkala političke dimenzije teksta. Predstava fokusirana na poetske elemente Lesingove drame od verskih sukoba pravi lako rešive konflikte, koji zahtevaju tek po koju lepu reč, te ovaj Natan Mudri liči na muzej fino aranžiranih moralnih poruka koje bivaju ugušene sopstvenim ukrasima.

Borisav Matić

Foto: Nenad Petrović

Kritika je nastala u okviru programa Sumnjiva lica, koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, kroz projekat Kritičarski karavan i pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

Autor

Borisav Matić

Datum
Kritika predstave
Natan Mudri