Đorđe Kosić – Razmišljanje unutar kutije

Već u naslovu ove predstave data je smernica teme, a svaka sumnja u nju je otklonjena u uvodnoj reči Željka Maksimovića, izvedenoj u maniru voditelja nekakvog zabavnog, televizijskog programa. Radi se o pitanju odlaska, odnosno, ostajanja u rodnoj državi – Srbiji. Predstava je cela izvedena od ispovesti aktera, i igrana na engleskom jeziku. Teško je poverovati u to da je u pitanju mamac za turiste, pa se u tom smislu to može shvatiti kao ironičan rediteljski znak: čućemo šta nam se govori samo na jeziku dalekog, idealizovanog Zapada, a ne ovom jeziku kojim govore „naši“. Ironijski otklon napravljen je i kroz songove, veselim, razigranim stilom igre u duhu kabarea, koji je u kontrapunktu se ozbiljnom, neveselom sadržinom predstave.

Scenografija je minimalistička: metalne konstrukcije u obliku kocki čine njen najveći, glavni deo. Njih akteri nose sa sobom, kao simbol kulturnog i nacionalnog identiteta, ali možda i kao igru reči engleskog idioma (thinking inside the box). Maja Maletković (režija), Dunja Sabljić (vizuelni identitet), Željko Maksimović (jedini profesionalni glumac) i Oleg Misirača (produkcija), četvoro aktera predstave, koriste ove kocke kako bi predstava u mizanscenu bila razigrana. Tako u jednom trenutku, kada se govori o tome ko je šta radio tokom bombardovanja Beograda ’99., one postaju tvrđava od jastuka, kućica za lutke, sto korišćen u „dečjoj“ igri autopsije i slično. Ipak, u nekim slučajevima potencijal igre nije iskorišćen do kraja, pa se potpuno isti postupak upotrebljava za sva četiri aktera, a pritom ova repeticija nema za cilj da napravi komički efekat.

To što je samo jedan član ansambla profesionalni glumac takođe je višeznačno. Na taj način je podcrtana kritike države koja ne izdvaja sa umetnost, pa ni za pozorište (pa se nema novca za profesionalne glumce). Takođe, to što znamo da slušamo ljude koji se inače ne bave glumom, pojačava utisak neposrednosti i autentičnosti ispovesti. U tom smislu, to što akteri nisu profesionalni glumci, itekako igra za predstavu.

Teatar sačinjen od ispovesti relativno je redak kod nas, i uglavnom rezervisan za manje, nezavisne produkcije (kao što je i ova), pa je u tom, formalnom smislu, zanimljivo videti ga i u ovoj predstavi. Ipak, ono što joj se može najviše zameriti je što ne analizira te ispovesti, ne obogaćuje ih  dodatnim značenjem. Umesto toga, one su prezentovane kao niz slika, anegdota i misli, i ostavljene kao takve, da na ilustrativnom nivou dočaraju kako se mlada osoba u Srbiji oseća, i zašto možda želi (ili ne želi) da ode. Te slike su, same po sebi, manje ili više zanimljive (recimo, dečija igra autopsije za vreme bombardovanja). Međutim, one samo ilustruju probleme mladih na nekoliko različitih načina, ali ne produbljuju temu, i stoje dramaturški proizvoljno u odnosu jedna na drugu.

Slična nepromišljenost vidi se i na samom početku predstave, kada se istakne Srbija kao polje bavljenja problema odlaska mladih. Ističe se da je po tome prva u svetu. Međutim, odmah posle uvoda, fokus predstave u potpunosti prelazi u Beograd, pa se sa državnog, nacionalnog plana, prelazi na gradski, lokalni. Mladi iz Srbije se svode na mlade beogradske umetnike, što temu čini dodatno specifičnom, i u raskoraku sa idejom koju sebi predstava zadaje. Ovo je simptomatično za celu predstavu: postavi ambiciju za vrlo široku temu, a onda je ostavi tek površno (ili ne uopšte) obrađenu. Ideja odlaska je razmotrena iz više uglova – od finansijskih do kulturoloških, onih “za” i onih “protiv” – a onda je svaki ismejan i oboren. Stiče se utisak da predstava ume da konstatuje problem (i to čini scenama u kojima se
lako prepoznajemo), ali da ne ume da uspostavi svoj odnos prema njemu. Ili ume, ali je taj odnos banalan: sve je bezveze. Naravno, nihilizam je legitiman stav, ali pod uslovom da se uspostavi kroz jasnu podlogu i opravdanje. Možda bi predstava bila uspešnija u tome, da je suzila spektar tema i onda ih temeljnije obradila. Ovako, govori se o bombardovanju Beograda i raspadu Jugoslavije, prosečnim platama u svetu (kroz revijalno takmičenje u kom personifikovane države govore o sebi), kritičkom mišljenju, Japanu, Rusiji, Skandinaviji (i tome zašto otići ili ne otići tamo), o stavu koji stranci imaju o Srbima (ili Beograđanima)… Na kraju, predstava niti razotkrije šta se nalazi ispod svih ovih temova i stavova koje akteri prema njima imaju, niti im se, ako ništa drugo, do kraja i bez rezerve nasmeje u lice.