Igor Burić: Osećajnost i (repertoarska) politika

Iz perspektive Novog Sada, gde je u Novosadskom pozorištu (Ujvideki sinhaz) aktuelna radikalna dramaturško-rediteljska obrada Simovićeve “Hasanaginice” Andraša Urbana i Vedrane Božinović (prošlosezonska predstava – pobednica Sterijinog pozorja), “Hasanaginica” koja je u istoj sezoni postavljena na scenu Narodnog pozorišta Pirot, radikalno je drugačija. Ovo poređenje nije moguće izbeći, ne zbog iskustva pozorišnih poslenika u “Kritičarskom karavanu”, projektu Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja, nego zbog nužnog i, reklo bi se, večitog, promišljanja – gde, kako i zašto se postavljaju predstave na repertoar.

U slučaju pirotske “Hasanaginice”, u režiji Andreja Cvetanovskog, prethodno izrečena ocena “radikalno” je više igra reči, važeća samo u odnosu na istoimenu novosadsku predstavu. Sve drugo, celi štimung i izvedba, po mnogo čemu su “radikalno” klasični. Izrazito naglašena gluma, orijentalno-balkanska muzika (kompozitor Dimitar Andonovski), mrak, kavezi, ramovi, ratničke i civilne odore (deo scenografskih i kostimografskih rešenja Sergeja Svetozareva), dakako, simbolički predstavljaju ravni u kojima se kreću likovi drame – do pucanja nategnuti, a zatvoreni, skučen prostor društvenih, političkih stega, bez slobode, pun straha i nedoumice spram vlastitih osećanja, želja, potreba, sem u samoći, snovima.

Hasanaga (Milan Nakov) nastupa ratnički, grubo, osiono, glasno, besno, i veći, prevelik deo predstave ostaje bez naznaka dubine njegove patnje u odnosu sa voljenom. Krivom navođenju doprinosi i (ničim izazvana) rediteljska odluka da njegovog savetnika Jusufa igra ženski lik (Danijela Ivanović), čineći ga i njegovom ljubavnicom, što može doprineti razumevanju da je i Hasanaga zaveden politikom, da su spletke centralnog motiva drame, ali ne i celine – položaja žene.

Beg Pintorović (Aleksandar Radulović), u poslovnom odelu, kasnije i sa naočarima za sunce, rastrzan je drugom vrstom osećajnosti, sputanosti spram društvene uloge u nezavidnom položaju kad se sve – kupuje/ prodaje. NJegova odlučnost češće je preispitana i dramski suptilnije izvedena u igri glumca.

Danica Stanković Hasanaginicu, lepu, nežnu kao svila, igra bez trunke patetike, čineći je, onakvom kakva jeste, kako je napisano (zapisano), ženom koja iz potpuno drugog plana osvaja. NJen progon, otuđenje, upregnuto u nesrećnu ljubav i majčinstvo, kad počne da budi unutrašnju snagu za buđenje, sagorevanje u smrti koje će da obasja i sve drugo oko nje u pravoj prirodi, uzbudljivo je i dramski vrlo potentno. Reditelj Cvetanovski je, međutim, povezujući scene izvesnim snoviđenjima, slutnjama likova o onome što ih muči, ili inspiriše, svojevrsnim lirskim pasažima, muzičko-scenskim, koreografskim igrokazima, uspeo pomalo da upropasti ovaj nivo priče, ilustrujući ga na nepotrebno atraktivan način. Ovo se posebno odnosi na njene imaginarne susrete sa Imotskim kadijom (Aleksandar Aleksić) koji više zbunjuju, nego što doprinose osvetljavanju ravni ovog nivoa vrsnog zamešateljstva dramske radnje.

Činjenica je da klasik ostaje klasik. Stara balada u Simovićevoj verziji puna, prepuna tajni, mudrosti, koje zahtevaju čuđenje, saosećanje i upitanost nad sudbinom likova, nas samih, čuje se i vidi, na nivou dramskog teksta mnogo više u Pirotu, nego li u Novom Sadu. Ipak, ostaje stara dilema uspostavlja li ona odnos sa nečim više, od onog što bilo je, sa nečim danas, ovde, tamo, bilo gde, što je stara zavrzlama pozorišne umetnosti.

Igor Burić

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

Foto: Narodno pozorište Pirot