Kritičarski karavan | Igor Burić: „POETIKA GLEDANJA“ ANDRAŠA URBANA U POZORIŠTU „DEŽE KOSTOLANJI“
16657
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16657,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Igor Burić: „POETIKA GLEDANJA“ ANDRAŠA URBANA U POZORIŠTU „DEŽE KOSTOLANJI“

„Poetika gledanja”

Reditelj: Andraš Urban, Pozorište: Deže Kostolanji, Fotografija: Edvard Molnar,

Životinjsko carstvo

Zamislite pozorišnu scenu na koju izlaze krave, po kojoj plivaju ribe, lete ptice, flamingosi, dolaze zebre, jeleni, konj… Scenu na kojoj sede kosturi. U jednom trenutku, pozorišnu scenu koja se pretvara u svojevrstan zoološki vrt. Bez kaveza, bez nereda, buke. Samo mir, muzika. Ovakvu atmosferu stvara predstava nazvana „Poetika gledanja“ Andraša Urbana, u Pozorištu „Deže Kostolanji“, u Subotici.

Poetika, ili „o pesničkom umeću“, antička je referenca koja po naknadno usvojenom kanonu predstavlja dramsku umetnost. Prvobitno, kako su kasnije sve češće počeli da uviđaju i savremeni teoretičari, Aristotel je u svojoj „Poetici“ mislio na umetnike koji su na licu mesta stvarali, govorili svoja dela. Platon je učio da poezis označava prevođenje iz nebića u biće…

„Gledanje“ u naslovu Urbanove najnovije predstave, pak, upućuje da je stvaranje (sa scene) prepušteno onome ko sedi u publici. Vrlo zanimljivi, iako naizgled kontradiktorni spojevi termina. Pogotovo kad se doda podatak da u predstavi nema reči.

Inicijalno, predstava počinje u relativnom mraku. Izvođači su kostimirani, prekrivenog lica. Akcija počinje postavkom ogledala na sred scene i njegovim razbijanjem. U jednoj mogućoj, privatnoj poetici gledanja, to bi moglo da znači da ono što će da usledi, ostaje takvo kakvo je, bez refleksije.

Izvođači zatim na scenu iznose postolja, na koja će kasnije, jednu po jednu, gore navedenim redom, „izvoditi“ pomenute životinje, delom ili ucelo veoma realistički kreirane i izrađene. Oni to čine gotovo ritualno, naglašeno posvećenim, brižnim koracima, držanjem i gestom, u ritmu muzike.

Svetlo naglašava i označava krajeve i stapanje scena, u skladu sa gomilanjem ove pomalo bizarno žive, a zapravo slike mrtve prirode.

Kompozicija Silarda Mezeija u mnogome određuje doživljaj predstave „Poetika gledanja“ Andraša Urbana. Njena instrumentalna dinamičnost, zasnovana dominantno na gudačkim instrumentima, preplitanju njihovih harmonskih i melodijskih linija prepozntaljivih zvučnih odlika improvizatornosti koju neguje ovaj kompozitor, čini od scena pravi mali Ravelov „Bolero“.

U centralnom delu predstave, na scenu se iznosi, za kuku kači živo, krvavo meso, samo njegov komad. Izvođači ostaju nagi, zauzimajući različite položaje spram postavke. Jedan od njih jaše konja, neki polegnu, valjaju se, a neki sa maskama životinja i dalje nastavljaju da čine radnju. U ovom delu nema muzike, čuju se zvuci njihovih tela, dok postaju najaktivniji deo neobične scenske instalacije, takoreći izložbe.

Jednostavnost i lepota osnovne su karakteristike ovog začudnog pozorišnog „eksperimenta“. Odsustvo svakodnevnog, značenjskog, ne znači automatski i odustvo reflektivnog, emotivnog odnosa koji se uspostavlja i bez mogućnosti utvrđivanja narativa.

Gledaoci koji prate Urbanov rad sigurno će se setiti „Kišinjevske ruže“ koja je rađena po, ili bolje reći preko teksta Ota Tolnaija. Čista scenska poezija.

Igor Burić

Foto: E. Molnar

Kritika će biti objavljena 2021. godine u časopisu “Niti”, Pozorišni muzej Vojvodine

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

Fotograf

Edvard Molnar

Autor

Igor Burć

Kritika predstave
Poetika gledanja