Ivan Medenica: Školsko pozorje

U komadu MiSterija Petra Grujičića ima nešto što je nesumnjivo duhovito i pametno – naslov. Po osnovi svoje dekonstruisanosti u jeziku/pismu, višeznačnosti i enigmatičnost – mi (danas) i Sterija; misterija u vezi s identitetom junaka Romana; srednjovekovne misterije kao pozorište koje animira i provocira celu zajednicu – ovaj naslov je ključ za tumačenje Grujičićeve drame kao postmodernističkog teksta, s prosedeima svojstvenim ovoj poetici: intertekstualnost, metapoetičnost, itd. Intertekstualnost se nalazi u tome što se komad ne može pratiti ako se ne vidi da je on gusto protkan motivima Romana bez romana Jovana Sterije Popovića. Ta protkanost se ne ostvaruje samo u najširem, izmaštanom narativnom okviru: Sterija je glavni lik Grujičićevog komada i on, kao profesor vršačke gimnazije, priprema đačku predstavu po motivima baš ovog svog romana. Dodatna umreženost se ostvaruje time što su i Sterijin i Grujičićev Roman mladići misterioznog identiteta, te što će prvog njegov poočim uvesti u svet romantičarskog, avanturističko-sentimentalnog romana 19. veka, čiji će junak uskoro i sam postati, dok će drugog njegov duhovni otac – lik Sterije – uvesti u svet pozorišta u koji će se on potpuno utopiti, urušavajući granice između stvarnosti i fantazije. Ovde već ulazimo i na teren metapoetičnosti: kao što je Roman bez romana satirički komentar na taj određeni tip romana 19. veka, tako se i MiSterija odlikuje metateatralnošću, jer je to komad o pozorištu. Međutim, prvo na čemu MiSterija pada, upravo je ta upitanost nad umetnošću pozorišta. Nema ovde ništa od složenog šekspirovskog ogledanja teatra i života, već se sve svodi na pitanje uloge pozorišta u društvu, odnosno otpora na koji njegova isceliteljska funkcija nailazi u konzervativnoj sredini: u Vršcu s početka 19. veka i, u vidu aluzije, u Srbiji danas. Na raspravi o društvenom značaju pozorišta mogao je da se gradi komad, ali i te rasprave u MiSteriji ima samo u vidu grubog krokija, s poučnom tezom na kraju. Sterijinim naporima da osnuje pozorište (što je takođe teza, jer se ti napori baš i ne vide), opiru se karikaturalni, te zato suštinski bezopasni predstavnici sveštenstva i građanstva, što se završava Sterijinim odustajanjem od ovog projekta na – eto glavne teze u kojoj danas treba da se prepoznamo! – „radost svih njih, ludih popova, dokonih žena i šupljih činovnika“. Dok ne dođemo do teze, komad se uglavnom svodi na dozlaboga monotonu i dosadnu, te dramski ispraznu smenu scena pripremanja predstave i scena otpora elite… A, sada da i kritičar bude postmoderni cinik: pisca Grujičića prokleo je teoretičar Grujičić (inače, stručnjak upravo za Sterijino delo), jer ono što je on napisao o Romanu bez romana, od reči do reči važi i za njegovu MiSteriju: „upadljivo odsustvo čvrste priče i dramatike pripovedanja“.

Suštinski i, ispostaviće se, fatalni problem predstave Narodnog pozorišta iz Sombora jeste to što je reditelj Dušan Petrović imao puno poverenje u komad. Bez rediteljevog dramskog zgušnjavanja i izoštravanja bilo koje teme – osim opšteg mesta u vidu pohvale umetničkoj fantaziji kao takvoj – predstava se svodi na ilustraciju te vrlo labave i monotone priče, u kojoj su se glumci snalazili u skladu sa svojim darom i, pre svega, iskustvom. Glavni junak, sam Sterija, napisan je tako da ne pruža građu da ga se tumači ni kao psihološki slojevit lik (nedovoljno razrađen motiv bolesti), ni kao tip reformatora spremnog da plati najvišu cenu, pa se Marko Marković dobro snašao što ga je igrao kao, pre svega, profesora: izdvojio je mirnoću, sigurnost i posvećenost pedagoga u radu s mladim ljudima do kojih mu je stalo.

Dekor Marije Kalabić je konvencionalan, te on samo zanatski označava prostor gimnazije (glomazan, nakaširani zid), s pripadajućoj joj pozornicom, koja, doduše, prevazilazi okvir školskog pozorišta i tako naslućuje neki uzvišeniji i dalji svet fantazije. Kostimi Mirne Ilić su iz epohe, element stilizacije postoji u koloritu pojedinih kostima, ali je to rešenje znakovno nejasno… Na kraju, cinik može da nađe još jedno „postmodernističko prožimanje“, ono između dramskog sadržaja i scenskog izraza: somborska predstava o, navodnom, Sterijinom naporu da osnuje teatar u Vršcu početkom 19. veka tako i izgleda – kao školsko pozorje od pre mnogo, mnogo vremena.

Ivan Medenica (Politika, „Kulturni dodatak“, 27.12.2014)