Kritičarski karavan | „KRITIČARSKI KARAVAN“ U NARODNOM POZORIŠTU „STERIJA“, U VRŠCU
16954
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16954,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

„KRITIČARSKI KARAVAN“ U NARODNOM POZORIŠTU „STERIJA“, U VRŠCU

„Ispravna odluka”

Režija: Snežana Udicki

Plastično nahoče u jatu roda

Evo jedne nesumnjivo važne teme – usvajanje dece. Kada počne predstava „Ispravna odluka“ Snežane Udicki, u Narodnom pozorištu „Sterija“, u Vršcu, deluje da ćemo gledati još jednu u nizu dokumentarističkih, autorskih predstava. U prvoj sceni vidimo glumce ispred zavese, postrojeni govore izreke pro et kontra roditeljstva. Anonimni, selebritis, fejsbuk, tviter… Podsećajući na to ko sve ima pravo na mišljenje i kako može lako da ga podeli sa drugima ostvarujući uticaj (danas se to kaže influens), uprkos delimičnoj dramaturškoj i izvedbenoj nezgrapnosti, stilskoj neujednačenosti, ova scena izaziva jezu! Međutim, zavesa se razmiče i gledaoci se uvode u jedan sasvim drugačiji svet (pozorišta).

Iza zavese, takoreći, u konvencionalnoj pozorišnoj postavci, sa leve strane publika upoznaje hranitelja Nikolu (Srđan Radivojević), kako negoduje u Centru za socijalni rad zbog nevolja sa nasiljem između dvojice braće koje odgaja. Sa desne, mlada majka rađa neželjenu bebu, koja će posredstvom socijalne radnice Ivane (Vanja Janjić), privremeno otići u Nikoline ruke. U sredini scene, iza panela koji predstavljaju zidove ureda u Socijalnom i Bolnici, otvara se prolaz za Alisu (Monika Boldovina Bugle), kojoj će Marko ispuniti davnašnju, neostvarenu želju – da ima dete.

Isprva, pa i do kraja, ostaje mogućnost da je priča o bebi Marku kojeg je majka odmah posle porođaja dala na usvajanje, pa pratimo čitav taj mehanizam, uključujući likove iz Centra za socijalni rad, delimično i njihove odnose, jedna sasvim realna priča. Sasvim je moguće i da ova tematika nije preterano doticana u savremenoj dramaturgiji, pa se Snežana Udicki odlučila da adaptira scenario filma „U sigurnim rukama“. Nije navedeno kog autora, ali nije teško pronaći ni film, ni odgonetnuti razloge. Ok, sad mi pada na pamet da je motiv napuštenog deteta sveprisutan od Biblije, preko antike, klasike (uzmimo baš zbog Vršca i Sterije samo „Nahoda Simeona“), pa do danas. Ali, u izabranoj „realnoj priči“, motiv (ne)željenog deteta/ majčinstva, prikazan je na nivou površne epizode. Porodične prilike Ivane i Marka, koji se skoro i smuvaju, takođe. U centru zbivanja dominira proces rada Centra za socijalni rad. Ko razume, shvatiće, u smislu poznavanja zakona, procedura… Zaposleni u Centru pokazuju brigu za sudbinu deteta, ali i nehaj od strane jednog kolege, a tu i tamo sugeriše se i mogućnost neetičnosti pri izboru usvojitelja. Najveći trun sumnje u moguće zakulisne radnje se javlja nakon svakog poziva koji liči na dojave pojedinih aktera o raspoloživoj bebi. Nijedan od ovih potencijalnih čvorišta za razvoj drame, po definiciji na osnovu nekog antagonizma, unutrašnjeg ili spoljašnjeg, a najčešće istovremeno, nije razvijen. Radnja se odvija linearno, plošno, povremeno se blago truckajući kad je reč o doživljaju u publici. Kao da je sve napravljeno tako da se beba Marko ne istraumira dodatno, mada je upitan i traumatski potencijal napuštanja deteta u bolnici, u okruženju sigurnih ruku, kako je to navedeno u naslovu filma. Naslov predstave upućuje… To je već teško nedvosmisleno odrediti.

Ovi dramaturški problemi možda i ne bi bili toliko izraženi, bar meni nisu bili dok sam gledao film, da je rediteljka sa glumačkom ekipom (pored navedenih, u predstavi „Ispravna odluka“ još igraju Tamara Tamči Toskić, Dojna Petrović, Sonja Radosavljević, Ivan Đorđević) dosledno insistirala na realizmu. Kad već spomenuh dojave, glumci prosto telefoniraju šta igraju, kako se to kaže u pozorištu. Postavljeni tako neprirodno, plastično teatralni, bez otkrivanja nijansi, razrade dubljih motiva za vlastito činodejstvo, praćakaju se kao ribice na suvom. Poput bebe Marka – plastične lutke kojoj samo fali ona cucla kad se izvuče da zaplače. Naivno i neuverljivo. Kao da nikad nije bilo Šekspira, Simovića… Ni blizu „Plastičnog Isusa“ Lazara Stojanovića, a spominjem ga samo zato što je bio zabranjen, autor strpan u zatvor.

Ako je mesto radnje i još svašta nešto navedeno isuviše školski rešeno, oko vremena nastaje niz zabuna. Za usvojiteljku Alisu saznajemo da dugo čeka dete, prvo je vidimo sa partnerom, kako se to danas kaže, onda samu, onda socijalna radnica zatrudni, rodi, a onda i Alisa nađe posao… Sve to vreme Marko je još – beba. Pažljivo sam gledao i nije
mi jasno.

Još gore je kad se realizam stilski rasturi, „izneveri“. Alisa nekoliko puta odigra koreodramske minijature, na temu životnih izazova i stanja duševnog nemira, u iščekivanju deteta s kojim će rešiti sve njene probleme. Čist, neprskan optimizam, za razliku od one majke koja ga je ostavila, o kojoj ne saznasmo ništa, sem da joj nije bilo ni do čega, kao da je došla sa neke žurke, a ne posle devet meseci trudnoće.

Pred samo finale, ako takvo nešto nije kontradiktorno već izrečenoj oceni da u predstavi ništa ne kulminira, ansambl Centra za socijalno ne skoči na, ali podigne, zavrti i postavi sto za slavlje, plešući kao jato ptica, recimo roda. U pozadini se po drugi put čuju Bitlsi. Izbor pesama je posle „Jesterdej“, pao na „Hej, Džud“.

Posle svega mi je trebala psihološka procena. I usvajanje. Predstavu sam gledao u okviru projekta „Kritičarski karavan“ Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa, pod
pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja, pa je hepiend i kod mene biosrećan. Integrisao sam se?

Igor Burić

Iz predstave „Ispravna odluka“ Snežane Udicki

Kritika predstave
Ispravna odluka