Kritičarski karavan | Marina Mađarev: Najmanji zajednički imenitelj
16359
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16359,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Marina Mađarev: Najmanji zajednički imenitelj

„Animals”

Uglješa Šajtinac: Animals, režija: Snežana Trišić, Kruševačko pozorište

„Slikarke”

Hristina Mikić: Slikarke, režija: Stevan Bodroža, Narodno pozorište, Niš

Kada se odmaknemo od pozorišnih centara i provokativnih rediteljskih poetika i pokušamo da sagledamo pozorišnu sliku Srbije, primetićemo da je naše pozorište i pored naleta postdramskog i raznih izvedbenih praksi i dalje suštinski opredeljeno ka postavci dramskog teksta. U toj konstelaciji, postavka novog domaćeg dramskog teksta se smatra vrhuncem pozorišta. To je najmanji zajednički imenitelj dve sasvim različite predstave dva bitno različita ansambla koje smo imali prilike da vidimo zahvaljujući projektu „Kritičarski karavan“ koji je pokrenulo Udruženje kritičara i teatrologa Srbije uz podršku Ministarstvo kulture i informisanja.

Profesionalno gradsko pozorište u Kruševcu osnovano je 1946. godine i izraslo je u jedno od najznačajnijih i najuspešnijih pozorišta Centralne Srbije. U Kruševačkom pozorištu gledali smo predstavu Animals Uglješe Šajtinca u režiji Snežane Trišić. Komad Animals govori o mladiću koji je stasao za ženidbu, a koji zbog skučenih materijalnih mogućnosti ne može da započne samostalan život sa Divnom (Sanja Marković) već je osuđen da mali stan deli sa roditeljima i bratom. To je siže iz koga bi se začas mogla izroditi cmoljava dramica o žrtvama tranzicije, o srpskoj porodici koja se raspada da Uglješa Šajtinac nije uočio ,,nisku’’ istinu (što bi rekao Andrej Končalovski): kada ljudi dugo žive u neprirodnoj životnoj situaciji oni “poživinče”, odnosno počnu jedni druge da tretiraju kao životinje. Glavni junak Hristifor (Filip Hajduković) doživljava svoje najbliže kao životinje – bukvalno. On živi sa tatom polarnim medvedom (Bojan Veljković), bratom aligatorom (Nikola Rakić) i mamom ajkulom (Biljana Nikolić). On ih voli i hrani, ali životinje su životinje, sa svojim potrebama i interesovanjima, pa čak i težnjom da se “bore” za svoja prava, a protivu dvonožaca koje reprezentuju sin i nesuđena snaja. Kakve sve tragi-komične i apsurdne scene mogu da se izrode iz ovakve situacije možete samo da zamislite, ili još bolje da odgledate kada (i ako) ova kruševačka predstava bude izvedena u vašem gradu, a trebalo, bi jer je predstava Animals nastala na osnovu jednog od boljih srpskih savremenih pozorišnih komada.

Razlog zašto ovaj tekst nije češče izvođen u našim pozorištima je problem kako prikazati transformaciju ljudi u životinje. U samom tekstu piše da junaci imaju životinjske glave pa se kostimograf (u ovom slučaju Marina Sremac) povela za idejom pisca što je ustvari šteta. Lice glumca u savremenom dramskom teatru je njegovo glavno „oruđe“ i kada im kostimograf (uz dozvolju reditelja) stavi maske time ih prilično ograniči u igri. Jer, na kraju krajeva u ovoj komadu i nije stvar u tome da su junaci životinje, nego u tome da mi kao publika shvatimo kako to izgleda kada sin koji ne može da živi svoj život kako želi svoju majku doživljava kao ajkulu. Na sreću kostimografkinja Marina Sremac nije maskom sasvim zatvorila lica glumaca već je napravila maske koje dozvoljavaju da makar naslutimo (ako ne i sasvim vidimo) lica glumaca. To je dragoceno jer je jedna od jačih strana rediteljskog postupka Snežane Trišić dobar rad sa glumcima i to se videlo i prilikom postavke ovog glumački zahtevnog teksta. Zahtevnost se ogleda u tome što tri glumca u prvom delu treba da igraju životinje, a u drugom delu životinje koje su se maskirale u ljude i da pri tome glumci koji igraju “samo” ljude stilski budu ujednačneni sa kolegama koje igraju životinje. Dobro postavljeni i tačni odnosi, dobro izbalansiran pristup glumi koja daje potrebnu dozu komičnog i grotesknog u igri, ali bez proklizavanja u šmiru i estradu (za šta su vrlo podatne uloge tate-medveda, majke-ajkule i sina-aligatora) osobenost su ove predstave. To se naročito vidi u drugom delu predstave kada se “životinje” maskiraju u ljude, ali zadržavaju životinjske karaktere. Sve skupa Animals je predstava kojom umetnička ekipa i pozorište mogu biti zadovoljni.

Šteta je što isto ne možemo reći i za predstavu Slikarke Hristine Mitić u režiji Stevana Bodrože i izvođenju Narodnog pozorišta iz Niša. Čini nam se da je osnovni problem u načinu na koji je nastao dramski tekst. Očigledno, tekst je prvobitno imao samo središnju priču o slikarki Džordžiji O’Kif, a naknadno su pridodate još dve priče – o devojčici Milici koja želi da bude slikarka na početku predstave i o Nadeždi Petrović na kraju komada. Iz same strukture komada nije sasvim jasno zašto su ove tri priče spojene u jednu celinu, kakva je veza između Džordžije i Nadežde, te zašto je priča o Nadeždi sasvim nerazvijena. Zato što je spisateljica u jedan komad stavila dve voluminozne umetničke biografije pribegla je prepričavanju, tako da dramski potencijalno najjače scene iz njihovih života nismo videli već su nam samo ispričane. Reditelj Stevan Bodroža je to pokušao da nadomesti  lepim slikama. Posebno je uzbudljiva scena kada se Džordžija O’Kif (Evgenija Stanković) i ljubavnik  (Aleksandar Krstić) “jure” kroz postavljena platna, ali ta scena predugo traje i nije dovoljna da “pokrije” brojne nedostake dramaturgije komada. Čini nam se da bismo svi bili mnogo zadovoljniji da su reditelj i glumci kroz proces pomogli mladoj i darovitoj spisateljici da razradi komad. Ovako ostaje da se nadamo da ćemo imati bolju priliku da se zaista upoznamo glumačkim potencijalima niškog ansambla.

Ako savremeno pozorište i dalje teži postavci dramskog teksta, onda mora da posveti pažnju izboru teksta i njegovoj scenskoj obradi, jer dramski tekst je jak onoliko koliko je jaka njegova scenska izvedba – ni manje ni više od toga. A ako reditelj misli da će tekst sam od sebe progovoriti na sceni moglo bi mu se dogoditi da čuju samo ćutanje kako je jednom prilikom napisao Piter Bruk.

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

Foto: R. Vučković

Medij

Vreme

Autor

Marina Mađarev

Datum
Kritika predstave
Animals, Slikarke