Marina Milivojević Mađarev: Kritičarske i druge dileme

U okviru projekta „Kritičarski karavan“ koji je pokrenulo Udruženje kritičara i teatrologa Srbije uz podršku Ministarstvo kulture i informisanja bili smo u Subotici koja je po broju stanovnika manja od Niša, Kragujevca ili Vranja, ali je po snazi i kvalitetu pozorišnog života odmah uz Beograd i Novi Sad. Grad ima tri stalna pozorišta Narodno pozorište Subotica (drama na mađarskom i srpskom), “Deže Kostolanji” i Dečije pozorište.  Gledali smo dve predstave  sa repertoara Narodnog pozorišta Subotica.

ŠTA SE DOGODILO ZA BEJBI DŽEJN? – Drama na mađarskom jeziku

Predstava je nastala na osnovu istoimenog filma Roberta Oldriča. Film je poznat po izuzetnom nastupu Bet Dejvis i Džoan Kraford koje igraju dve sestre bivše glumice. Blanš (Džoan Kraford) je u invalidskim kolicima, a Bejbi Džejn (Bet Dejvis) o njoj brine i istovremeno je  maltretira. Situacija postaje sve napetija, da bi na kraju došlo do neočekivanog i  katarzičnog preokreta. Najveća vrednost predstave NP Subotica je u tome što je minimalnim sredstvima maksimalno dočarana atmosfera košmara. Reditelj Peter Galamboš i scenograf Katalin Libor su pomoću providnih platana i inteligentno postavljenih detalja napravili višestruke ekspozicije čime se stiče ubedljiv utisak o preklapanju prošlosti i sadašnjosti junakinja sa njihovim snovima, fantazijama i košmarima. Dodatnu snagu ambijentu daje živa muzika (bend „Pegasusi ne postoje“). Predstavu preporučujemo onima  koji se profesionalno bave pozorištem, a naročito scenskim dizajnom. Međutim, ono što je problematično je dramaturgija predstave (Bea Ernei). Umesto da filmsku dramaturgiju zgusne na pozorišnu meru dramaturg je u kompaktnu priču ubacio motive iz filma Čarobnjak iz Oza,  priču o Džudi Garland i tragičnoj sudbini deteta-zvezde. Time se radnja  razvodnjila, zbrkala i postala troma. Tako je propuštena prilika da na sceni vidimo ono što je najveći potencijal priče, a to je nadgornjavanje dve vrsne glumice. Verujemo da su Monika Pešic (Džejn) i Žuža Kalmar (Blanš) to mogle jer subotička drama na mađarskom ima izvanredne glumce i glumice. Uverili smo se u to gledajući druge njihove predstave.

UKROĆENA GOROPAD – Drama na srpskom jeziku

Rediteljka Olja Đorđević uspešno postavlja komedije što je redak i tražen dar te se zato čini kao razuman izbor postavka Ukroćene goropadi Vilijama Šekspira. Međutim, Ukroćena goropad govori o brutalnom „kroćenju“ drske supruge Katarine što za posledicu ima slamanje njene ličnosti. Nama danas jezivo zvuči Katarinin monolog u kome zahteva ropsku poslušnost žene spram muža. Zbog toga se u savremenoj teatrologiji, naročito onoj feminističke orijentacije, smatra da ovaj komad ne treba olako tumačiti kao komediju. Olja Đorđević, naprotiv, nije imala dileme oko žanra komada. Ona je baš htela da napravi komediju koja će da zasmeje  (uostalom, kakva je to komedija ako nije smešna?) time što će fizičke i verbalne „bitke“ Katarine i Petručija pretvori u geg. No, geg komedija ne podnosi moralna preispitivanja pa je rediteljka, da bi radnju učinila „lakšom“ i pitkijom, prebacila u 50-te godine. To je dobar izbor, jer naša publika ima vrlo maglovit odnos prema renesansi (vreme dešavanja komada), ali zato zahvaljujući popularnoj kulturi ima jasnu predstavu o pedesetim godinama kao poslednjem vremenu čednosti kada je bunt mladih (tzv. buntovnici bez razloga) bio u začetku, a građanski moral još uvek jak. Takođe,  to je predstavi dalo dozu lepršavosti gliter estetike. Posebno su uspele reminiscencije na tadašnju modu, muziku i ikonografija filmova Divljak i Briljantin… Postupak je bio uspešan do pred sam kraj kada se otvorilo pitanje šta sa Katarininim završnim monologom.  Problem je razrešen tako što je monolog podeljen na dva dela kao da ga govore  Petručijo i Katarina čime muž i žena jedno drugom izjavljuju bespogovornu i beskompromisnu vernost. To nema veze sa Šekspirovim idejama, ali se uklapa u ideje novog konzervativizma koji se, opet, nadvezuju na stil iz pedesetih sa uštirkanim haljinama i nauljenim muškim frizurama. Ipak, da bi ovo zaista imalo smisla  bilo bi nephodno više intervenisati na tekstu i značajno promeniti perspektivu odnosa Petrućija i Katarina, a to je izostalo, pa je trantfromacija Petrućija od siledžije u papučića ostala nejasna.

Međutim, to su problemi koje vide kritičari, ali ono čime se oduševljava subotička publika su glumci. NP Subotica je pozvalo na saradnju tek svršene glumce Akademije umetnosti u Novom Sadu. Oni su osvežili ansambl i oduševili nas svojom energijom.  Svako od njih je stvorio karakter koji je dosledno sproveo od početka do kraja. Isidora Vlček igra Bjanku kao naivku Sendi iz Briljantina koja lukavo vodi svoju igru. Danilo Brakočević igra slugu Tranija koji živi svoj san da postane dendi. Igor Greksa (Hortensio) i Milan Nikolić (Lućenco) su veoma smešne zamlate. Zadovoljstvo je bilo gledati kako se glumci, mladi i stari, međusobno nadgornjavaju.  Ljubiša Ristović igra oca Vićenca kao starog Marlona Branda iz filma Kum,  Dimitrije Dinić igra Petrućija kao mladog Branda iz Divljaka, a  Katarina Sonje Leštar liči na „buntovnicu“ Beti Rizo iz Briljantina… Sonja Leštar kao Katarina i Dimitrije Dinić kao Petrućio su bili sasvim dobri u okviru ansambla što je u redu iako bi se očekivalo da oni budu glavne zvezde. To se u ovoj predstavi nije desilo jer je fokus zbog estetike „povučen“ ka dešavanju oko Bjanke čime smo „sačuvani“ od „suvišnih“ pitanja oko Katarinine sudbine i Petrućijeve transformacije.

Sve skupa NP Subotica nas nije razočarala. Gledali smo jednu solidnu i jednu veoma dobru repertoarsku predstavu. Ostaje otvoreno pitanje kada će srpski i mađarski ansambl zajedno zaigrati umesto što komšijski trpeljivo dele scenu. Sa setom se sećamo predstave Kukavičluk (mađarska i srpska drama NP Subotica) i Viloniste na krovu (SNP i Novosadsko pozorište) i pitamo se zašto srpski i mađarski umetnici ne rade više zajedno. A to nije tek još jedna kritičarska dilema.

Marina Milivojević Mađarev

Foto: Narodno pozorište Subotica

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.