Kritičarski karavan | Nataša Gvozdenović: Plavo, morsko, jadransko, puteno telo
16629
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16629,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Nataša Gvozdenović: Plavo, morsko, jadransko, puteno telo

„Rastrgnite me”

Reditelj: Kinga Mezei, Fotografija: Edvard Molnar

muzicari

ja biti

šefovi voće

ja ići inostranstvo

mit dozvola za rad što treba

u kufer slanina

dva kila hleba

ja ima havarija izgubi orijentir

ovo ne biti pesma

to bajagi pesma

pesma biti bara

Ištvan Domonkoš , Havarija

Kinga Mezei predstavu „Rastrgnite me” radi u pozorištu “Deže Kostolanji”,  a po delima  Ištvana Domonkoša. Bitno je podsetiti da je Ištvan Domonkoš, jedan od najznačajnijih stvaralaca koji je etnički potekao iz vojvođanskog mađarskog konteksta, jedna od najupčljivijih figura talasa koji oličavaju i Katalin Ladik i Oto Tolnaiji (govorimo o sedamdesetim godinama prošlog veka i grupi ljudi koja se okupljalo oko “Tribine Mladih”, Tišme, Kopicla, Mandića…). To je društvo koje se „rojilo” i oko “Uj Szymposiuma” istovremeno. Sa ove distance, taj  stvaralački skup možemo slobodno označiti kao autorski značajan. Još jedna važna stvar kojoj taj skup ljudi pridaje značaj, je Mediteran, Jadransko more koje jedinstveno opcrtava identitet vojvođanskog Mađara: Tolnai o tome govori pre svih, identitet Mađara iz Mađarske je lišen iskustva mora. Vojvođanski Mađari znaju na pravi način to iskustvo  organski inkoporirati u svoj identitet kao „prednost imanja mora”.

Domonkoš, inspirisanan čijim delima nastaje predstava, krajem sedamdesetih  odlazi u Švedsku i tamo piše poemu ‘’Havarija”; tu crpi ono što nosi u sebi, u Švedskoj postaje teniski trener i dugo vremena ne piše. Neki Domonkošev odlazak shvataju  kao dobrovoljno izgnanstvo volšebnika, jer urbana legenda kaže da niko kao on nije pevao svoje pesme uz gitaru.

Elem, vratimo se u sadašnji trenutak. Pozorište “Deže Kostolanji”, Kingi Mezei režiser, sa timom glumaca postavlja komad inspirisan Domonkoševim delom. Polazi od romana “Punjena ptica”, sa tim da u tkivo teksta inkorporira druga Domonkoševa dela, kao i narative koji nastaju u toku procesa ( dramaturzi predstave su Kinga Mezei iTamaš Olah) .  Kinga Mezei sa svojom trupom doslovno daje telo, okvir Domonkoševim tekstovima. Ona ih smešta na Jadran, tu je i jedan džez-bend koji nastupa duž obale, a  vođa orkestra je Zafir Mujazinović, najveći Mađar među Bosancima u Feketiću (Kinga mi posle objašnjava da je čovek koji se najbolje razume u mađarski folklor u Vojvodini njihov prijatelj Gojko Alilović, koji je sada u Engleskoj i čiji je alter-ego na sceni.). Domonkošev tekst otvara, a Kinga Mezei kao rediteljka vešto prati, niz tema u koje se ponire. To je pitanje identiteta aktera, uloge u kulturi i subkulturi kojoj se pripada,  ali najpre, to je priča o personalnom  identitetu koji  nose i predstavljaju.  Jedan od junaka predstave, u izvrsnom izvođenju mladog Davida Buboša, govori deo čuvene  Domonkoševe poeme ‘ Havarija’( koju je na srpski svojevremeno prevela Judita Šalgo).

Otkrivajući nam na taj način niz neuralgičnih tačaka koje definišu  identitet uloga aktera, osvetljujući jednu nesretnu poziciju u kontekstu, u kojoj vam ne odgovara da budete tamo gde po korenima pripadate,  da parafraziram, djavo ne da i traži da iz puste idete dalje, da biste stigli na mesto gde vam pusta neobično nedostaje… Ta se pozicija u literaturi i životu imenuje prokletstvom. To „prokletstvo” je i dalje premija ako ga poredite sa raznim letargičnim izborima koji vas “čuvaju” od ikakvih ozbiljnih suočavanja sa samim sobom i sa svetom. Rediteljka Kinga Mezei govori o specifičnoj poziciji vojvođanskih Mađara koji ne pripadaju ni “tamo” u Mađarskoj, ni “ovde” u Srbiji. “Ovde” u Srbiji (nekada Jugoslaviji) su „domaći” stranci, a stranci su i u pradomovini Mađarskoj jer “dolaze” iz jedne balkanske zemlje koja je, relativno donedavno, imala more i njeni su džez sastavi plovili po telu Jadrana kao svom. Kakvo je onda “telo” koje Kinga Mezei i tim glumaca predstave daju Domonkoševim rečima ? Plavo, morsko, jadransko, puteno… To je telo čoveka koji je spreman da osvesti sopstvene frustracije i uprkos njima krene dalje, telo kadro da uživa u životu, pa i telo dede-mafijaša koje iz Zmajeva ide u Italiju (“Via italia”), telo pisca koji traga za tekstom, telo muzičara koji se svađa sa svojom ženom, kao i telo mladića koji želi otići i ne vratiti se nikad, nikad više…

Glumačka igra  Gabora  Mesaroša, Borisa  Kučova, Davida  Buboša, Tamaša Hajdua, Ervina  Palfija, Noemi Kemiveš, a sa snimka se uključuje Eta Šivegeš  u potpunosti prati slike koje iskrsavaju na sceni, igra besprekorno tačno pulsira sa telom priče koju izvodi. Oni igraju lako, duhovito i bolno lično, a opet prirodno i lišeno patosa. U glumačkoj se igri uživa kao u ukusnom jelu koje je kadro da probudi vaša čula. Svedena, a znakovita scenografija Petera Ondrašeka, jednako koliko i maštoviti kostim Erike Janovič koji je po meri tela koje ga nosi, čine priču živom. Tom doživljaju doprinosi i prirodnost igre koja kao da je izrasla iz tla na kom je nastala, a sa kojeg hoće da “kidne”. Izvrstan je monolog Davida jednako kao i završni monolog koji izvodi Ervin Palfi i koji vas ostavlja u stanju pobuđenosti (i pokazuje kako viskokoestetizovani teatar u istoj meri može funkcionisati kao angažovan).

U celini posmatrano, glumačka igra je duhovita, laka i užareno živa. Dramaturški ključ kojim se Kinga Mezei i Tamaš Olah vode struktura autorovog teksta. Uporište nalazi u životu i iskustvu pisca i  zato dramaturška struktura ostaje stalno otvorena, ne završava se, traje onoliko koliko traje naše duhovno i telesno bivstvovanje. Pošto su lični postulati autora uvek jasni i personalni izbori su proistekli  iz njih, tako da jasno ocrtavaju životne mene kroz koje njegovi junaci prolaze.

Predstava “Rastrgni me”, pozorišta “Deže Kostolanji” koje vodi Andraš Urban svedoči o snazi ovog teatra, kreativnoj potentnosti ansambla, prirodi odnosa prema stvaraocima i publici, koji kulturu jugo-sfere itekako obeležava na poseban način.

 

Nataša Gvozdenović

nedeljnik Vreme broj 1552, 1. oktobar 2020

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

Fotograf

Edvard Molnar

Autor

Nataša Gvozdenović

Medij

nedeljnik Vreme

Kritika predstave
Rastrgnite me