Slobodan Savić: Oblak u pantalonama

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

Osnovna ideja i teza predstave Oblak u pantalonama mogla bi da se sažme u lakonski, ironično-cinični slogan portala Peščanik: ako vam je dobro, onda ništa! Od početka do kraja kraja predstave ova se ideja, kroz teze i antiteze, razvija i poništava, od gromoglasnih pitanja-provokacija o neophodnosti revolucije do poništavanja njene svrhovitosti i izvodljivosti.

Sve ono što karakteriše predstave Kokana Mladenovića u poslednjih nekoliko godina, od scenskog, postdramskog izraza, do estetike i po-etike bunta, prepoznajemo i u ovoj predstavi.

Na sceni pršte kritička izoštrenost i beskompromisnost, prokazivanje gorućih društvenih, socijalnih i političkih anomalija, preispitivanje i kritika savremenih umetničkih, poglavito pozorišnih praksi i svetonazora. Mladenović se po ko zna koji put obrušava na kukavičluk, uštrojeni angažman, posustalu svest, malodušnost, nečistu savest, društvenu ne-ukorenjenost i ne-odgovornost savremenog, nemuštog pozorišta. Kao i za Vladimira Majakovskog i futuriste – koji su svojevremeno objavili rat svima i svemu, od Homera do Getea – i Mladenović izjednačava revoluciju u umetnosti sa revolucijom u društvu. Iz njegove predstave, kao i iz poeme Majakovskog, kuljaju gnev, jarost i revolt, gorki cinizam i ironija, duh pobune i oštre polemike, naglašeno povišen, ekstatički ton. A onda, posle samo nekoliko minuta dolazi do ciničnog obrta, nakon što pozorištu isključe struju i pošto usledi telefonski poziv “odozgo”. Od tog trenutka, sličnim postupkom kao i u predstavi Opera ultima istog reditelja, Oblak u pantalonama postaje teatralizovana, ružičasta lakirovka svakodnevice u kojoj je umetnost dužna da propagira “novu realnost” i nesebično pruža nadu. U formi svojevrsne bufonijade i klovnovijade nižu se scene u kojima iluzija postaje realnost sagledana kroz optiku ružičastih naočara koje su glumci upravo podelili publici.

Iz glasovite poeme Vladimira Majakovskog, koji o sebi peva kao o tribunu revolucije i mesiji novog vremena i morala, reditelj uzima baš onoliko koliko mu treba kako bi poetsko-politički manifest uobličio u pozorišni krik i agitaciju. Tekstualnu i tematsku osnovu predstave, međutim, izražavaju Deset poruka o revoluciji koje je perjanica futurizma sasuo u lice svojim sugrađanima 1909. godine i zbog te briljantne anticipacije Crvenog oktobra odrobijao deset meseci. Na sličan način na koji je u predstavi Sonet 66 razigravao i razmaštavao glasovite Šekspirove stihove, Mladenović u Oblaku teatralizuje i uprizorava ključne ideje Majakovskog. Imate li kakvu poruku za revoluciju, građani? Ili vam je udobno na robiji? Ili vam je udobno dok slušate Deset poruka o revoluciji? Ili imate samo oblak u pantalonama – propituju glumci publiku. Nema nikakve sumnje da ni reditelj ni posvećeni ansambl pozorišta Kostolanji Dežo nemaju oblak u pantalonama, uprkos tome što je ova predstava i svojevrsna travestija indikovana kostimima i ubojitim, kadšto blasfemičnim songovima.

Ali, hrabro, društveno odgovorno pozorište spram vremena i društva u kojem nastaje, i za koje nastaje, nije uvek, i po prevashodstvu, umetnički neprikosnoveno, estetski i po-etički neupitno. Segmenti predstave u kojima se tematizuje i prokazuje neorobovlasnički odnos prema ubogim radnicima fabrika Jura i Geoks, groteskni igrokazi o patnjama mladog Pinkova ili streljanju neistomišljenika, društveno su relevantni, čak omnipotentni, ali je njihov društveni značaj u obrnutoj srazmeri s umetničkim vertikalama i političnošću savremenih pozorišnih praksi.

Dnevno-politička prepoznatljivost i aktuelnost ne retko ume da svede umetnički čin na ogoljenu agitaciju i parolaštvo, kao što odurna žuta štampa i isprostituisano novinarstvo svode svaku političku i društvenu strategiju bez ideja, časti i obraza na malovarošku, kafansku afirmaciju politikanstva i bezočnog primitivizma. S druge strane, na primer, skeč o angažovanom pozorištu više je nego uspešna autoreferencijalna, ironična i autoironična posveta o trčanju u mestu upućena svima koji danas veruju u angažovanu umetnost, kritički nastrojenu prema onima koji je finansiraju i lukavo održavaju u prividu života i tobožnje snage.

Slobodan Savić
Čitanje pozorišta, RTS, 16.01.2018.