POZORIŠTE, ŽENSKI ROD(OSLOV)

Neodustajanje, autorski projekat Marije Medenice; Akademija umetnosti/Srpsko narodno pozorište

Marija Medenica je jedna od najboljih glumica u Srbiji, a u toj grupi najboljih je, po mišljenju pisca ovih redova, ubedljivo najsamokritičnija. I upravo se kombinacija ovih dveju (ne tako svakidašnjih) osobina pokazuje presudnom za nastanak autorskog projekta/ monodrame Neodustajanje – višeslojnog a duhovitog, atraktivnog a samosvesnog mozaika života i preživljavanja savremene glumice, čiju sudbinu određuju (najčešće suprotstavljene) sile svakodnevice, pozorišta i masmedija.

Formalno, Neodustajanje predstavlja doktorsko-umetnički projekat Marije Medenice u okviru studija na novosadskoj Akademiji umetnosti. Suštinski, reč je o monodrami one najređe, najdragocenije vrste, u kojoj, zahvaljujući jedinstvu stava, stila i emocionalne snage  monološki iskaz postaje autentično višeglasje, pružajući nam celovitu sliku sveta i teatra.

Upravo ta dimenzija opsesivno samokritičkog traganja određuje i tematsko-fabulativni okvir projekta. Na rizičnoj i plodonosnoj tromeđi sebe/realne osobe, sebe/“glumljene“ glumice i sebe/glumljenih likova, Marija Medenica ispreda jednu krhku, ali istovremeno neraskidivu pseudo-biografsku nit. Jer, između prologa – trenutka u kojem  junakinja, uspešna glumica, na svečanosti dodele nagrade, odbacuje priznanja, aplauz publike, pozorišni mehanizam i čitavu umetnost teatra, i epiloga – trenutka kada se ona, na kraju te ste svečanosti, miri sa sobom, prihvatajući moć života i nemoć pozorišta (ili je, ipak, obrnuto?) – pred nama se „razvija“ dubinski snimak jedne individualne (umetničke) sudbine, ali, istovremeno, i geneza pozorišta koje junakinja deli s nama.

Pomenuta nit, kako je Marija Medenica shvata, ne bi mogla biti istinita ni potpuna ako bi sledila samo „etape života/karijere“; otuda je ona, u različitom intenzitetu i osvetljena iz različitih žanrovskih uglova, istovremeno i problemska. Zbog toga se, već u uvodnim prizorima, sa naivnosti medijskih ambicija glumice početnice (nesporazum sa audicijom za porno-film) i nedostatka prostora za „kreativnu nadgradnju“ uloge (Antigona svedena na krik i strpana u bure), fokus suptilno proširuje na – konvencionalnu ali zato ništa manje sudbinsku – patologiju odnosa glumica-reditelj. Da bi se, preko preko vodviljske gorčine u predočavanju bremena afirmisane glumice-samohrane majke (telefonska uputstva dadilji bolesnog deteta uoči „trećeg zvona“ za početak predstave), stiglo do prvih tonova (dobroćudne) ironije u „sto glumačkih zapovesti“. Spajajući spretno logiku analize i emocionalni uvid, Medenica pokazuje kako, usled pojačanih pritisaka na relaciji porodica-umetničke ambicije-pozorišni mehanizam, želja za promenom inspiriše uspešnu umetnicu na prihvatanje upravničke funkcije. Da ovakav „profesionalni vrhunac“ donosi najveće iskušenje ličnog i umetničkog sunovrata predočava se vrtoglavom sekvencom „upravničke golgote“ kao praktičnom kulminacijom zbivanja. Nakon tešenja sujetnog prvaka, laskanja lenjom tehničaru, obnove ličnog integriteta prilikom susreta sa bivšim partnerom – rediteljem koji nudi „projekat“, jalovog nastojanja da se taj integritet ne izgubi „trgovinom“ oko ministarkine dozvole za zapošljavanje novog glumca, i, konačno, razgovora sa glumicom početnicom o angažmanu – kao ironičnog déjà vu junakinjinih sopstvenih početaka! – zbivanje doseže konkretni vrhunac junakinjinom izolacijom od pozorišta: „Da sam pozorište, ja bih se zapalila“. Suptilnost i višeznačnost Neodustajanja se, pak, pokazuje i u činjenici da simbolični vrhunac – u kontekstu povlačenja na selo i u latentni alkoholizam – tek sledi. Reč je, naime, o klasifikaciji glumaca posredstvom „krugova pakla“ (mistifikatori, manekeni, grebatori, itd.), vrteški kojom se junakinja – kroz ironiju, sarkazam, paradoks, zaigrani apsurdizam i bespoštednu samoironiju – ipak primiče spoznaji o neodoljivosti potresne a lekovite magije pozorišta (u kojoj se spokojno „gori“).

Ali, u Neodustajanju je prisutno, od prvog do poslednjeg trenutka, još jedno „duplo dno“ – koje poprima svoju punu izražajnost i značaj tek pri izvođenju: nije ovde reč (tek) o glumcu i pozorištu, već o glumici/glumicama u raljama pozorišta i života. A to, dodatno, rodno iskustvo/opterećenje Marija Medenica utkiva, najpre nenametljivo, a potom sve snažnije i zaoštrenije, kako u „biografske“ (žrtva rediteljske „pažnje“, napuštena majka), tako i u umetničke (nimalo slučajan primer Antigone), ali i u „upravljačke“ segmente svog mozaika. Štaviše, i rizici i prednosti takvog iskustva ne samo što obogaćuju emocionalnu snagu, složenost uvida i scensku igrivost autorke/izvođačice/lika, već omogućavaju – u jezgrovitom, a time nadasve efektnom vidu – pojavu onih dimenzija koje smo u glumi Marije Medenice dosad viđali ređe ili u naznakama, a čiji razvoj bi opseg njenog talenta morao da garantuje u budućnosti: drskost proisteklu iz samosvesti, komičarsku atraktivnost zasnovanu na srećnom susretu paradoksa i emocije, erotski naboj proizašao iz sučeljavanja naivnosti i rezignacije… U svakom slučaju, mono-performans Neodustajanje, pokazujući nam šta sve jeste Marija Medenica i šta bi sve mogla da bude – kao osoba, glumica i autor/ka – predstavlja u izvesnom smislu prekretničku tačku jednog izuzetnog umetničkog puta. I zato Marija Medenica od tog puta ne bi smela da odustane.

Svetislav Jovanov

Iz OFFa, 28. IV 2022.