Чорба од канаринца (приказ представе)

Јубиларни 30. Дани Лазе Телечког су одржани у селу Кумане од 20-23. октобра. Аматерско позориште “Јовица Јелић” из Банатског Карађорђева је наступило 21. октобра са представом Чорба од канаринца Милоша Радовића у режији Милана Мартиновића. Милош Радовић писац, фимски и тв редитељ је најпознатији позоришној публици по комедији Чорба од канаринца која је премијерно изведена 1999. године у Атељеу 212 у режији Виде Оњеновић.

Чорба од канаринца је написана као пројекција у будућност  Јелене и Михајла уочи поласка на венчање. Радовић прави  инверзни поступак у односу на устаљено веровање да се уочи смртног часа одврти животни филм уназад. Аутор комада ,,шаље’’ своје ликове из сценске садашњости у будућност, а онда их враћа назад у завршној сцени. Радовићев комад карактерише фина иронија, осећај за комично и неколико сцена које подсећају на театар апсурда. Мартиновић прави адаптацију Радовићевог текста тако што од дуо драме ствара комад за три лица. Неколико монолога Јелене Владисављевић и Михајла Медовића преводи у дијалошку форму са трећим ликом који персонификује различите Службе, које могу решити све животне проблеме. Ова драматуршка интервенција је имала за циљ да сценску радњу учини динамичнијом наизменичним низањем сценске садашњости и алтер реалности. Пуни ефекат овог драматуршко-редитељског поступка публика у Куману није могла комплетно да доживи, јер је било проблема са осветљењем, што је повремено успоравало темпо ритам извођења представе.

Ивана Милеуснић је играла Јелену Владисављевић са добром  дикцијом, осећањем за сценски покрет и са солидним певачким способностима. Јелена Иване Милеуснић је жена која носи тежак терет везе са пасивним и инертним Михајлом Медовићем (Горан Будисављевић). Стрпљивост Јелене да чека 13 година да се уда за Михајла може се разумети као одраз жеље да он као мушкарац учини тај корак и заводљиве идеје да ће кад-тад свог мушкарца моћи да обликује по својој мери. Петар Новаковић игра надреални лик Господина, који испуњава могуће и немогуће жеље будућег брачног пара, које сежу све до кокетирања са смрћу и идеје о самоубиству. Новаковић је свој(е) лик(ове) тумачио шематично и без промена глумачких стања, што је оправдано његовим бирократским послом. Будисављевић је као Михајло показао да је најтеже играти привидну пасивност на сцени, која се огледа у микро глуми и игри без текста. Оправдавање за своје нечињење и оклевање у доношењу било какве одлуке Михајло налази у својој реплици из текста која гласи: Или си ведар и глуп, или си паметан и забринут. Самопрокламована памет и забринутост Михајла се могу тумачити и као неспремност за суочавање са било каквом, а поготово великом променом у животу. У таквим ситуацијама он је упућен на доминантне жене од мајке, преко успутних веза са женама, све до Јелене, будуће жене. Међутим, када се Михајло појави пред Јеленом прерушен у мајстора за радијаторе (десет година после развода) слика о изражајним могућностима Горана Будисављевића се мења. Он тада плени пажњу елементима карактерне комике и способношћу да води темпо ритам представе. Михајло Горана Будисављевића постаје проактиван, пун животног елана, па чак и почиње да заводи бившу жену. Или је то само сусрет две усамљене душе које повезује склоност ка неумереном конзумирању алкохола. После откривања правог идентитета назови мајстора и враћања у сценску садашњост овај пар жури (уз малу задршку) на своје дугоочекивано венчање. У публици се стекао  утисак да смо заједно са овим паром измаштали њихову могућу будућност. Наравно, надамо се да ће  она изгледати управо супротно од линије приче коју смо гледали у представи. Живот уме да изненади тако да две тако различите особе као што су Јелена и Михајло могу да буду и компатибилне, а не само виђене за размирице у браку и потенцијални развод.

Аутор: Милан Мађарев

Извор: Култ

Критика је део пројекта „Критичка рецепција аматерског позоришта у Србији“ који реализује Удружење позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе и информисања.