03 Mar АПОКАЛИПСА НИКАД [Светислав Јованов]
Позоришне премијере
Пише: Светислав Јованов
Стив Тешић: „На отвореном друму“, режија Никола Бундало; Народно позориште, Суботица,
А шта би било да је, Годо – фигура коју ишчекују Бекетове (метафизичке) скитнице у једној од најзначајнијих драма модерног доба – (ипак) дошао? На овој хипотези, као једној од својих кључних премиса, заснива се горко цинична „дистопијска“ драма Стива Тешића „На отвореном друму“, која је, на сцени Драме на српскохрватском језику суботичког Народног позоришта, у режији Николе Бундала доживела изражајно упечатљиво и савременом сензибилитету прикладно упризорење.
Драмски опус Стива Тешића (1942–1996) није ни изблиза довољно промовисан код нас, без обзира на чињеницу порекла (Тешић је рођен у Ужицу као Стојан, а са 14 година са породицом се преселио у САД), а још више на његову вредност, потврђену и значајним наградама. Ипак, и поред запаженог старта у театру (награда „Драма Деск“ за најбољег новог аутора), Тешић постиже глобални успех најпре на филмском плану – „Оскарем“ за оригинални сценарио „Четири мангупа“ (режија Питер Јејтс). Након тога, Тешић ради сценарије за тадашњу редитељску елиту – Артура Пена, Џорџ Рој Хила, Џона Бедема – али упоредо с тим отпочиње и низ зрелих позоришних комада. Међу њима се, уз „Брзину таме“ („реалистичка“ парабола о еколошком али и духовном загађењу), комбинацијом вишезначности и продорности се највише истиче „На отвореном друму“ (1992).
Премда за просторну и временску одредницу овог комада аутор узима фразу „грађански рат“, амбијент ове драме је далеко универзалнији. Реч је о (дословно!) пост-апокалиптичком пејзажу, кроз који главиња пар скитница: Ал, који теглећи колица натоварена (опљачканим) сликарским ремек-делима, ослобађа са вешала (од неке руље безразложно осуђеног, па остављеног) Анђела – да би му последњи, од радне снаге и неуког ученика постао равноправни партнер и, чак, пријатељ. Оно чему дует скитница стреми јесте уточиште у недефинисаној „Земљи слободних“, а оно од чега бежи јесу, у крајњем свођењу, нереди, насиља и диктатуре изазване самом Апокалипсом (Откровењем) – тачније, дословном поновном појавом Исуса Христа на земљи. Наводећи на том путу своје јунаке кроз слалом између метафизичких (Анђео: „У чему је смисао напретка ако ћемо сви ми умрети’?“), и апсурдних (Ал: „Ми ћемо обезбедити вешала, а ви обезбедите кривицу“) жаришта, аутор парафразира ликове, ситуације и симболе из „Чекајући Годоа“ тако што их из метафизике поново враћа у историју: отуда ратови, преки судови, тортура. С друге стране, из исте намере проистиче и Тешићево „ревизионистичко“ виђење Исусовог (поновног) страдања. Док Ал и Анђео, тиме што коначно одбијају налог (нове власти) да убију Исуса како би спасли сопствену кожу, успевају да открију у себи зрно доброте, Монах прихвата поменути задатак, образлажући га маестралним цинизмом, достојним Великог Инквизитора: појава „живог Бога“ окамењује саму „идеју Бога“, спречава плурализам тумачења и наду.
Приступајући недогматски сценском тумачењу Тешићевог комада, Никола Бундало тежи да му присподоби актуелна сазвучја како на значењском – понајвише међужанровском! – тако и на визуелном плану. У погледу првог, његова карактеролошка разрада пара главних протагониста знатно динамизује радњу: реч је првенствено о томе да промишљено акцентовање Анђеловог растућег поверења у цивилизацијске вредности постепено ствара све ефектнији контраст у суочавању са Аловим растућим разочарањем у исте. Углавном успешно уочивши опасност од претварања оваквог контраста у јалову „филозофску драму“, Бундало ју је у највећој мери отклонио доследним смењивањем жанровских „кључева“: од ироније и сарказма до апсурдног цинизма, од грубе фарсе и злоћудне гротеске, до безнадежног апсурда. Ово, наравно, не би било ни издалека могуће без паметне и тачне поделе, у којој средишње место заузимају Димитрије Динић (Ал) и Милан Вејновић (Анђео). Док Динић при томе игра Ала са комбинацијом потмуле напетости и готово застрашујуће елеганције што подсећа на руине Харолда Пинтера, Вејновић нам са филигранским осећајем за парадокс слика све димензије наивног варварства. У једној од кључних сцена, припреми за убиство Христа, тумачећи лик Монахиње у распону од паклене аналитичности до очајне агоније, Сања Моравчић претвара тај узбудљиви дует у атрактивни трио. Најзад, визуелно-колористичке вредности које карактеришу сценографију Драгане Пурковић Мацан, као и костиме Марка Маросиука, доприносе утиску о представи „На отвореном друму“ као солидном и уметнички провокативном остварењу.
Dnevnik, 25. 01. 2026.