23 Feb BLIZU ZABAVE, DALEKO OD TEATARSKOG BOGA [Dragana Bošković]
Fedor Šili: „Oda radosti“, režija:Gordan Kičić. Atelje 212
Komediji Oda radosti, danas renomiranog dramskog autora Fedora Šilija (nagrađen Sterijinom nagradom za dramu Čarobnjak o Tomasu Manu), nema se šta prigovoriti u odnosu na „čist žanr“. Vodvilj se ne glumi, nego igra, i po efektu brzine, umeća i moći aktera da fizičkim majstorstvom, pre svega, prenesu intrigu, meri se uspeh publici omiljenih predstava. Kritičari, listom, ne cene taj rad.
Oda radosti liči na naručen tekst, koji prethodi hitu Ateljea 212, Noćna straža (odigrana više od sto puta), istog pisca, a u režiji Borisa Liješevića, u kojoj isti lik, kao u Odi radosti igra Gordan Kičić, sada i reditelj predstave. Šili se opredelio da u svoju Noćnu stražu uvede gledaoca potpunom demistifikacijom familije Ardenji, okrećući mentalitetsku oštricu i na sebe samog, jer su u pitanju, jasno je, Beograđani mađarskog porekla. Gorčin Stojanović je osmislio „master“ vodviljske scenografije, sa spratom, mnogo vrata i prostranstvom za jurnjavu, Snežana Veljković je skorojeviće obukla u epohu, statusnim kostimom. Ivan Brkljačić je varirao temu Ode radosti i diskretno, i napadno, kada je bilo potrebno da na nju „poludi“ tzv „španski ambasador“, Čačanin. Milan i Nebojša Gromilić su odlično osmislili neophodnu trku u mizanscenu „uđi-izađi“, bez ikakvog zastoja ili prepreke. Najzad, Gordan Kičić je ovaj Šilijev „prolog“ za već etablirani pozorišni hit Noćna straža i odigrao, a i režirao „lakom rukom“, kao glumac koji u tančine poznaje mehanizam komičkog, neuhvatljiv i pretežak za manje darovite. Setimo se „šou ranera“ ovog scenskog žanra, britanskog glumca i reditelja svojih vodvilja, Reja Kunija, koji je „harao“ i našim scenama desetlećima i ustanovio pricip – banalan povod, kome se pridaje mnogo značaja, koji, zbog bolesnih ambicija i nasleđenih „grehova“ narasta do neslućenih razmera… Šta je drugo Oda radosti?! Grofica Andrenji (Milica Mihajlović) na silu ženi mlađahnog, stidljivog sinka (Đuro Brstina) ocvalom bogatom trudnicom (Milica Trifunović), a on žudi za (nezaobilaznom u vodvilju) služavkom… Ima mutivodu Grofa Ardenjija za ujaka (Gordan Kičić), a njega pokušava da nadigra služavkin dečko Dragomir, „guzonjin sin“ (Ivan Mihailović). Onda u kotao ambicija i kombinacija upada i Doktorka (Tamara Dragičević) sa psihijatrijskim pacijentom, Rajkom (Stefan Bundalo)… Sam navedeni tlocrt igre garantuje urnebesan smeh, što i jeste katarzična namera vodvilja kao takvog. Šili se poigrao i uvreženim predrasudama o našim i drugim naravima, a gotovo svi učesnici u frenetičnoj igri su bili izvrsni i raspoloženi i za jurnjavu, i za brz dijalog, i za nophodno preigravanje, što će, vremenom, kao uvek, da legne na svoje mesto. Razumljiv je potez Ateljea 212 da publici oduševljenoj Noćnom stražom doda još jedno zadovoljstvo. I to je, smatramo, dobar potez, ako je i iskorak iz poznatog „ateljeovskog“ repertoara velikih dela i tumačenja mračnijih strana čovekove duše.
Dragana Bošković
(„Večernje novosti“, Beograd 9. 2. 2026)