29 Apr Kese, pikavci i paranoja [Svetislav Jovanov]
Dušan Kovačević, Balkanski špijun, režija Olja Đorđević, Novosadsko pozorište / Újvidéki Színhaz
Sećam se tog trenutka kristalno jasno – onako kako se čovek može sećati samo zablude: prvo što sam pomislio, izlazeći te aprilske večeri 1983. iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta, sa predstave Balkanski špijun u režiji Dušana Jovanovića, sa Batom Stojkovićem, bilo je: da je ovo uzbudljivo, apsurdno i jezivo zbitije – ipak priča o prošlim vremenima (i stvar od teoretskog značaja). A u kojoj meri sam se prevario, najnoviji dokaz pružaju atraktivnost i aktuelnost najnovije postavke Balkanskog špijuna, u režiji Olje Đorđević, sa Aronom Balažem i Eminom Salai Elor u glavnim ulogama.
Šta je, onda, to tako uporno i žilavo životno za naše prilike u Kovačevićevom komadu? Ilija Čvorović, bivši staljinist (za šta je „svoje odležao“), nakon poziva u policiju gde mu je postavljeno par ovlašnih pitanja o ponašanju njegovog podstanara Petra – koji se pre par meseci vratio iz Pariza da bi tamo zarađenim novcem otvorio krojačku radnju – počinje, obuzet sumnjom kako pruža sklonište „špijunu“, da podstanara prati, snima i uhodi, da bi ga, sasvim podlegavši opsesiji o „raskrinkavanju izdajnika“, uz pomoć brata Đure kidnapovao, fizički maltretirao i, konačno, sebi zaradio infarkt sa neizvesnim ishodom. Iz ovakvog zapleta izrasta (prema Gutkeu) tipična radnja tragikomedije: rascep između „pravilno shvaćene stvarnosti“ i „imaginarnog sveta glavnog junaka koji od nje odstupa“ . U Čvorovićevom slučaju, ovaj rascep s jedne strane, počinje serijom relativizacija svih iskaza iz razgovora u policiji (znam ja šta to znači „informativni razgovor“) koje nalaze jednu vrstu rezimea u geslu teorije zavere: „Sve je suprotno od onog što izgleda da jeste“. Analogno sumnji u pojave/predmete, razrasta se i Ilijina sumnja u ljude, da bi kulminirala tvrdnjom kako je Podstanar – izdajnik „poslat iz inostranstva da organizuje neprijateljske grupe“.
Rast junakove paranoje nije formalan, već ima dva značajna „okidača“: sam inicijalni policijski poziv (znak da sam sistem podstiče paranoju), kao i (tadašnje) socijalne teškoće (nestanak struje, visoke cene, nezaposlenost Ilijine ćerke). A oba pomenuta faktora podstiču Iliju na potragu za „žrtvenim jarcem“, kojeg on spremno nalazi u Podstanaru, kao Tuđincu. I upravo u promeni odnosa unutar trougla „represivni aparat- ekonomska kriza – Tuđinac“ nalazi Olivera Đorđević jedan od oslonaca za svoju rediteljsku postavku. Kao prvo, „socijalni pritisak“ je u toj postavci predočen – kako već na početku signaliziraju (upotrebljene!) plastične kese što se suše na konopcu u kuhinji, a poentira, recimo, lajtmotiv jezivo glomoglasnog laveža novog Ilijinog „sortnog psa“ – u maniru „magijskog naturalizma“: što će reći, na granici grotesknog. U pogledu (podsticanja) paranoje, Đorđevićeva uspeva da lik Ilije vodi s obeju strana pomenute granice: obezbeđujući Kovačevićevim dijaloškim paradoksima i apsurdima podjednako uverljivu i maštovitu gestualnu i mimičku „podlogu“, ona kroz balans groteskne jeze i njenog (delimičnog) humornog rasterećenja sugeriše kako je, u krajnjoj liniji, upravo Ilija Čvorović – tuđinac i neprijatelj samom sebi.
Višeznačnosti i uverljivosti takve prezentacije glavnog junaka presudno doprinosi raznovrsna i (već je monotono reći) briljantna igra Arona Balaža: preobražajni niz od potmulog nezadovoljstva, preko ozlojeđenosti i osvetoljubivog žara, do doktrinarne zaslepljenosti i očajnog rastrojstva. Čitava ova koreografija paranoje sažima se i otelotvoruje, na jednom alegorijskom, gotovo zaumnom nivou, u fenomenalnoj igri sa pušenjem pikavca i njegovim „pokajničkim“ pospremanjem. Na drugoj strani, Balažovo „egzorciranje“ Ilijinog lika ostvaruje izbalansiranost i višeslojnost prevashodno kroz organsko sadejstvo sa igrom Emine Salai Elor kao Danice, Ilijine supruge. Koncipirajući Danicu ne kao Ilijinog pokornog i bezuslovnog pristalicu, već kao žensko biće iz kojeg izbijaju prvi, neartikulicsani proplamsaji emancipacije, režija je otvorila Emini Elor prostore prefinjene energičnosti i lirske čvrstine – prostore u kojima ona pleni bez ostatka. Što se tiče ostalih likova, Lila Greguš je pokazala komičku vitalnost u okviru jednog, takođe pomalo revizionističkog tumačenja Ilijine ćerke Sonje, dok su se Ištvan Kereši (brat Đura) i Žolt Mendrei (Podstanar) na uverljiv način uklopili u stilski profil ove vrlo dobre predstave.
Piše: Svetislav Jovanov
(„Dnevnik“, Novi Sad 19. 04 2026)