20 Mar Ko je otišao u deža vu? [Dragana Bošković]
Dejan Dukovski: „Crno zlato“, režija, Oliver Frljić. Beogradsko dramsko pozorište
U prevodu Sonje Dolžan sa makedonskog, u novoj drami Dejana Dukovskog Crno zlato, nekoliko glavnih likova se poziva na nepromenjivost sudbinskih bezizlaza, koje zovu „deža vu“, umesto pravilnog „deža vi“ (već viđeno). Kako je do kraja ostalo nedorečeno da li je u pitanju greška ili znak neobaveštenosti stanovnika nedođije, možda je najbolje kompletnu predstavu Olivera Frljića podvesti pod ovaj fenomen – oronuli pansion, polja maka („crno zlato“, opijum), psihološki i moralno „nedopečeni“ roditelji Dimitrije (Milutin Milošević) i Mara (Nataša Marković) u deluziji opojne pare (tačni i originalni), kćerka Kata (Jana Milosavljević) srčana, izuzetno prikazana „muškarača“, izgubljeni sin Angel, koji se vraća s velikim parama, sada kao Angela (Anja Ćurčić)… Svako u svom snu, koji je „na čekanju“ zbog obećanog boljitka, za koji se, kao i za Godoa, zna da neće doći. Dejan Dukovski (Bure baruta, Mamu mu… ko je prvi počeo…) i ovoga puta sprteno upliće lične i porodične tragedije u kontekst zajednice, društva, države, sveta koji ne zna za hod unapred, nego se, kao Sizif, uvek survava unazad. Jedan predimenzionirani beli miš (Ana Janković) najavljuje budućnost, i to je onaj glasnik iz budućnosti koji će zacementirati nepromenjivost večnog vraćanja na isto, oličeno u čežnji za promenom, boljitkom, srećom, uspehom, ljubavlju… Ostali atraktivni nevoljnici u Crnom zlatu – Angelin bivši, ubijen njenim povratkom, Kiro (Milan Zarić), nasilni Baraba, kažnjen emotivnom transformacijom (Ljubomir Bulajić), advokat koji ne bira sredstva (Amar Ćorović) i izvršiteljka (duhovita Bojana Stojković), tačan odraz ovog doba, glasna i lažljiva, zamamno privlačna u manipulaciji – kolektivni su odraz Angelinog problema.
Postajući žena koja ima sve, a naročito ljubav bogatog muža Pedra, Angel, osokoljen životom u svetu koji seksualnu transformaciju prihvata kao svaku drugu promenu, u rodnom kraju, očekivano, doživljava katastrofu, koju su Dukovski, Frljić, a naročito izuzetno uverljiva Ana Ćurčić, gradirali kao u antičkoj tragediji, od sreće do nesreće, čineći Angelov/Angelin čin herojskim, bez obzira na krajnji ishod.
Drama Dukovskog tačno mapira „prokletstvo tla“, tradicionalno neprihvatanje drugosti, smeštajući radnju na obalu jezera, kao na kraj sveta, gde se sociopatski likovi podrazumevaju samom svojom izdvojenošću od „pristojnog“ sveta (scenograf Igor Pauška), gde se nedovršena promena Angela u Angelu pokazuje kao odlika mutanta, koji nadalje to postaje i emotivno, do tragičnog kraja.
U tome značajnu ulogu igra i kostim Tatjane Radišić, koji vizuelno svaki lik smešta u psihološku situaciju (Dimitrije je kao iz Povratka u budućnost, Mara je nežni frik), a dodatak kostimu Angele i Belog miša dozvoljava učitavanje značenja, uprkos eksplicitnosti.
Reditelj Frljić (dramaturg Maja Todorović) ovoga puta je, neočekivano, čitav raskol i raspad – ne samo porodično, nego i ljudski, pa i civilizacijski – vodio po veoma tankoj liniji realističkog teatra s primesama magijskog, groteske, horora i oštre društvene satire. Poznat u svetu i ovde kao kreator teatarskih ostvarenja koja izazivaju buru i bes, i ostavljaju trajne društvene posledice, a snažan uticaj na pozorišnu praksu, sada je u Crnom zlatu uspešno, čak emotivno, dokazao pogubnost predrasuda koje, po „deža vi“ nepodopšinama likova Dukovskog i nisu neosnovane. Stavljajući u pitanje opravdanost predrasuda, a svedočeći kroz sudbinu Angela/Angele da ni čisto srce nije garant za razumevanje najbližih, učinio je da ovaj hod po mukama drugosti bude prihvaćen i pozdravljen kao odličan teatarski čin, ako ne kao već viđena večita društva karma.
Dragana Bošković
(„Večernje novosti“, 17. 03. 2026, Beograd)