03 Apr KOLAČIĆ SUDBINE [Svetislav Jovanov]
Dejan Dukovski, „Crno zlato“, režija Oliver Frljić, Beogradsko dramsko pozorište
Pobegavši kao tinejdžer od kuće u makedonskoj zabiti, pošto je porodica (najpre otac Dimitrije) odbacila njegovu homoseksualnost, Angel se posle dužeg vremena vraća domu kao transrodna i bogata osoba, kako bi „zatvorio krug“ – ali umesto ravnoteže, prouzrokuje bolno odrastanje mlađe sestre Kate, bekstvo majke Mare, smrt (samoubistvo?) oca i, dabome, sopstveni unutrašnji poraz. To je, ukratko, okosnica drame Crno zlato Dejana Dukovskog, premijerno izvedene u Beogradskom dramskom pozorištu u režiji Olivera Frljića. I, ujedno, to je dramska situacija koju se Frljić – inače trenutno nesumnjivo jedan od najznačajnijih evropskih reditelja – nastoji da (uz veliku „pomoć“ pisca) što više komplikuje i načini nejasnom, kako bi od komada Dukovskog stvorio univerzalnu kritiku svega (ne)postojećeg.
Takvoj komplikovanosti i nejasnoći svakako doprinosi činjenica da pisac Crnog zlata predstavlja roditeljski par kojeg Angel/Angela po povratku zatiče, ne samo kao „tranzicijom“ (šta god to značilo) poražene vlasnike zapuštenog pansiona, nego i kao hronične konzumente plodova makovih polja („crno zlato“), koja, kao i dotični pansion, porodici „oduvek“ pripadaju. Ali, dok s jedne strane, na nivou unutarporodičnih – uglavnom patetično-sarkastično artikulisanih – odnosa pretenduje na metaforu maka i kao na oznaku fatuma, sudbine od koje likovi ne mogu umaći, Dukovski ne čini ništa kako bi njenu podlogu, sama polja, iole povezao sa narednim slojem priče, socijalnim okolnostima Angelove operacije „spasavanja porodice“. Tačnije, u dejstvima Izvršiteljke i Katinog udvarača/advokata Semira, koji Angelino/Angelovo dobročinstvo (obnove pansiona) razotkrivaju kao novi tumor na telu korumpiranog društva, „pitanje maka“ (opijuma, droge) ostaje potpuno zaboravljeno! Zbrci koju izaziva ovako nedosledan sudar „tragičke nužnosti“ i ironične „drame s tezom“, dodatno doprinosi potpuno nedosledno, i nedoslednim naturalizmom (u rasponu „psovke-lirika“) opterećeno tretiranje „rodnog pitanja“, tako da je, s malim naporom, moguće zamisliti kako bi se čitavo zbivanje odvijalo na potpuno isti način (i sa istim ishodom) i da glavna junakinja/junak ima obličje „strejt hetero“ osobe.
Prenebregavajući (ipak notornu) činjenicu da tematska haotičnost i ne manje frustrirajuća žanrovska „razbijenost“ komada u najmanju ruku impliciraju određenu koncentraciju motiva i „pročišćavanje“ namere, Oliver Frljić se pri režiranju Crnog zlata, opredelio za nešto što se već može označiti kao „alibi intenziteta“. Naime, smenjivanja nasilnih gestova i eksplicitne sirovosti u dijalozima (kako kod psovki i pogrda, tako i kod izliva naklonosti/ljubavi), ubrzo proizvode utisak jednoličnosti i „već viđenog“. Osnovni uzrok tome je odsustvo celovitijeg rediteljskog koncepta, koji bi mogao da barem podari „razmaštavanjima“ Dukovskog minimum (kolikogod višeznačnog) smisla. Sledstveno tome, i glumački ansambl sa krajnje promenljivim rezultatom – najuspešnije Nataša Marković (Mara) i Jana Milosavljević (Kata) – luta između plićaka „socijale“, virova simbolike i močvare naturalizma.
U krajnjem rezultatu, pošto rediteljske operacije gomilanja atrakcija, pojačavanja efekata i radikalizovanja izraza postaju sami sebi svrha, ideja angažmana počinje da liči na paradu dekadencije, u kojoj, kako se ispostavlja, jedan od retkih, izvorno ironičnih (i stoga istinski kritičkih) momenata predstavlja lajtmotiv-prizor u kojem Nataša Marković kao Mara, svojim ukućanima ali i gostima, nudi „kolačiće“ od kanabisa u znak dobrodošlice. A kako nam pouka iz Tamnog vilajeta kazuje a Frljićeva predstava dokazuje – ko uzme, kajaće se, ko ne uzme…
Svetislav Jovanov
(„Dnevnik“, Novi Sad 29. 03. 2026)