Čovek bez subjekta

Akakije Akakijevič je glavni lik Gogoljeve pripovetke Šinjel. Ipak, kako glavni lik mora biti pokretač radnje, a Akakije nikada ništa nije pokrenuo, izlazi da je njegov novi šinjel glavni lik pripovetke. Jer radnja se zavrti tek sa njim. Akakije je, naime, nevidljiv. On je činovnik koji prepisuje akta čitavog svog života, nevidljivi šrafčić u ogromnom mehanizmu (ruske) birokratije. Takozvani mali čovek. Koji posle velikih društvenih promena u celoj Evropi, kao posledice Francuske revolucije, po prvi put stupa na scenu evropske literature.

Akakije je gotovo na samom dnu lestvice društvene hijerarhije. Bez novca, bez ugleda i glasa, bez stvarne mogućnosti da promeni svoj položaj, ali i bez ideje da bi taj ništavni položaj trebalo menjati. On nije nevidljiv samo za svoj literarni kontekst, on je u životu, verovatno, nevidljiv i za većinu nas, prosečnih konzumenata literature i pozorišta. Ipak, za razliku od života, na sceni njegova uloga raste. Ne samo što postaje metafora mnogo šire pojave, već baca jasno svetlo na, najčešće maglom obavijeno, funkcionisanje društvenog mehanizma. Gogolj skreće pažnju da iza birokratske funkcije postoji čovek, prvenstveno budeći sažaljenje i empatiju prema takvom liku. Od Dostojevskog tek, preko kasnijih pisaca, taj lik dobija i unutrašnji svet i potrebu za dostojanstvom.

Ali šta se desilo sa šinjelom? Gonjen potrebom da svoj već prosenjeni prastari šinjel, pun rupa i zakrpa, pred ledenom ruskom zimom zameni novim, Akakije bukvalno od usta odvaja za tu veliku akciju. I odjednom, u novom šinjelu, postaje vidljiv. Postaje neko. Novo i prijatno osećanje. A onda mu šinjel ukradu. U pokušaju da se izbori za pravdu, sustižu ga nova poniženja unutar mehanizma koji i sam održava svojim radom. Muči ga hladnoća. Pritiska bezvoljnost. I on ne može više.

Posle se Moskovljanima priviđao čovek sličan njemu, koji prepada ljude i otima im šinjele. Ali Akakije je već bio mrtav.

Tekstualna adaptacija Kokana Mladenovića i Kornelije Goli fokusira se na određene elemente Gogoljeve pripovetke, pri čemu je osnovna razlika u ukidanju empatije prema glavnom liku. Ovaj Akakije, izvanredni, energični, sugestivni Boris Kučov, nije više žrtva neosetljivog društva i surovog sistema, on je voljni akter takvog sistema. Ovde se njegova služba ne odnosi na prepisivanje akata, dakle na umnožavanje i održavanje jedne velike besmislice, već naprotiv, zadatak mu je uništavanje akata, destrukcija stvarnosti, samim tim i prošlosti. U čemu ostaje poslušni vojnik sistema, koji se ni u snu ne pita o opravdanosti i značenju svoga posla.

Akakijev svet je bez boja, mračan, crni prostor bez prozora (scena Marija Kalabić), pod neprijatnim neonskim svetlom. Papiri se uništavaju mašinski, gotovo bez stanke, uz konstantno prodoran zvuk, dok gomila materijala pada sa „neba“, i posle obrade zatrpavaju odeljenje papirnim rezancima. Prostor je suštinski jedan, jer čitav svet tih službenika je mračna celina. Kancelarijski stolovi postaju i krevet, i soba u stanu, i hijerarhijska lestvica kojom se Akakije (na kratak trenutak) popne, zahvaljujući novom šinjelu.

Odeljenje za uništavanje dokumenata samo po sebi je jedan mehanizam. Aparati seku papir, službenici mehaničkim pokretima pune i aktiviraju aparate, razbacujući prerađeni materijal po sceni. Naređenja se dobijaju preko razglasa i bespogovorno izvršavaju. Dijalozi među likovima su retki, besmisleni, banalni do apsurda, i odnose se isključivo na posao. U tome, iscrpljujućim stilizovanim pokretom i precizno intoniranim govorom, pored Borisa Kučova, složno učestvuje čitav ansambl: Adam Ađaš, David Buboš, Anabela Hodik i Andrea Verebeš.

Većina teksta je u vidu storitelinga, nešto Gogoljevog, a više Goli/Mladenovićevog, čime je priča dobila izvesne dodatke. Najvažniji se odnosi na šinjel, koji više nije rezultat Akakijeve surove štednje, nego predstavlja nagradu za njegovo posebno isticanje, time što se ni u čemu i nikada nije isticao. Šinjel je sašiven pošto mu je izmerena povijenost kičme i pognutost glave.

Gogoljeva satira ruskog društva presađena je na srpsku stvarnost, strogo ciljajući na poslušnike koji „samo obavljaju svoj posao“. Jarka gogoljevska groteska sačuvala se u nekoliko slika, poput one kada se službenici svedu na prazna odela na vešalicama, bez glava.

Satira je savršeno prodorno jasna, uznemirujuća, zahvaljujući i silovitoj muzici i zvučnoj zavesi Irene Popović Dragović. Pa ipak, Mladenović ima potrebu da je utvrdi slikama sa brojnih ekrana koji se uključuju, slikama protesta, pendrečenja, lica koja nestaju sa ekrana… Gogoljevski apsurdni ruski svet pretvorio se u srpski politički horor. I opet, u stilu „kako u debelo uvo zabosti… reč“, sledi krajnje Akakijevo obraćanje publici:

… „Samo sam radio svoj posao 

Samo je radio svoj posao.

Samo smo radili svoj posao. 

Svako je samo, 

Svako je svoj, 

Svako je posao, 

Samo radio. 

Pa onda svakom po zaslugama, 

Jednoga dana. 

Prema poslu 

I prema radu 

I prema svima 

Koji su samo radili, 

Koji su radili svoj posao“.

Premijera Šinjela održana je na kraju prošle sezone. Kritika je nastala u okviru Kritičarskog karavana, koji NIJE podržan od strane Ministarstva za kulturu.

Aleksandra Glovacki

(Portal „Novi magazin“)