Zupčanik u represivnom mehanizmu

Gogoljeva pripovetka Šinjel prati sudbinu činovnika Akakija Akakijeviča koji opsesivno i posvećeno obavlja svoj posao – uredno i precizno prepisuje dokumenta u uredu neimenovanog načelništva birokratske carske Rusije. Mera njegove životne situacije je njegov olinjali šinjel. Okosnica Gogoljeve priče je borba Akakija Akakijeviča da stekne novi šinjel, gubitak šinjela, očajnička borba da šinjel povrati, smrt usled smrzavanja bez šinjela i fantastični povratak glavnog junaka kao opasnog duha koji otima šinjele činovnicima.

Inspirisani pomenutom Gogoljevom pripovetkom reditelj Kokan Mladenović i dramaturškinja Kornelija Goli napravili su savremenu društvenu-angažovanu predstavu o činovniku koji „samo radi svoj posao“. Ovo nije ni mesto ni vreme da se bavimo pitanjem šta je ta čuvena rečenica „samo sam radio svoj posao“ značila u trenutku kada je izgovorena, kako je nju analizirala Hana Arent i kako se kasnije operisalo diskursom nastalim oko čuvene rečenice. Važno je samo da se podsetimo da su danas, u pobunjenom delu društva, pitanja koja stoje iza ove rečenice veoma aktuelna. Međutim, Gogoljeva pripovetka gledana kroz prizmu ove rečenice dobija drugačija značenja od originalnog. U predstavi se kroz metaforu šinjela prepoznaje savremeni problem zamenjivanje ličnog identiteta profesionalnom ili društvenom pozicijom i pristajanje pojedinca da učestvuje u zloupotrebi sistema samo zato da bi sačuvao svoje radno mesto. To jeste problem o kome se dosta pisalo i govorilo kod nas i reditelj je odlučio da nam da svoju pozorišni prikaz tog problema koristeći Gogoljev Šinjel i dodajući u podnaslov predstave rečenicu: nema neutralnih i ćutanje je izvršenje. Veliki značaj u predstavi dobio je prvi deo priče koja ima realno malo dramskih događaja, ali je zato veoma pogodan za utvrđivanje osnovne teze predstave o namernoj minorizaciji humanog u čoveku među službenicima kako bi postali poslušni deo sistema preko svake razumne mere.

Da bi naglasio važnost ideje da društvena funkcija depersonalizuje čoveka reditelj je iskoristio elemente pozorišta lutaka. Lutka može predstavljati neslobodnog čoveka – onog vezanog koncima obaveza i ucena. Tako su, na primer, značajne ličnost kojima se obraća Akakije Akakijević prikazane kroz odela bez glava. Činovnik koji bi da se penje po „klizavim“ stepenicama uspeha prikazan je kao papirni lutak koji raste. Čin i titula na šinjelu zamenjuju identitet čoveka u represivnom sistemu gde je ponavljanje forme postaje zamena za suštinu.

Mladenović je nastojao da Šinjel (nema neutralnih i ćutanje je izvršenje) pre svega bude scenski atraktivno pozorište i to kako na planu značenja tako i na vizuelnom planu. Zato se njegov Akakije Akakijević ne bavi prepisivanjem već uništavanjem važnih i kompromitujućih dokumenata. Sa značenjske strane to pojačava aktuelizaciju predstave – borba za otvaranje i uništavanje važnih dokumenata intenzivno je prisutna kod nas i sigurno deluje intrigirajuće za savremenu publiku. U vizuelnom smislu ova ideja je takođe atraktivna. Na sceni imamo gomilu aparata za seckanje (scenografija Marija Kalabić). Mašinsko seckanje dokumenata pred očima gledaoca je scenski potentan znak. Kada su mašine poređane u red i kada ritmički izbacuju isečene bele papire A4 formata stvara se slika koja u svesti gledalaca ostaje dugo u sećanju. Osim toga, gomile konfeta i seckanog belog papira su zgodno za likovnost scene, ali i za koreografisani mizanscen jer omogućavaju glumcima da se igraju sa gomilama papira i da od njih prave lutke i druge scenske elemente. Pored navedenih sekača papira glavni vizuelni elementi su metalni stolovi od kojih glumci, kao od kakvih lego kockica, sastavljaju različite scenske elemente. Boje u predstavi su isto tako jasne i nedvosmislene – crna, crvena i bela. Glumci Pozorišta „Deže Kostolanjia“ (Adam Ađaš, David Buboš, Anabela Hodik, Boris Kučov, Adrea Verebeš) su i fizički i glasovno veoma spremni. Oni dobro pevaju i izvode ne baš laku koreografiju (koreograf Andreja Kulešević). Muzika kompozitorke Irene Popović Dragović daje na snazi i ritmu predstavi. Sve skupa ovo je predstava koja će vam se mnogo više svideti zbog pojedinih efektnih delova nego zbog ukupnosti celine. Problem je u tome što je prvi deo predstave ipak spor te puno više animacije i atrakcije ostaje u drugom delu predstave – kada Akakije Akakijević ostaje bez šinjela. Nije jasno zašto su reditelj i dramaturškinja odbacili treći deo priče – nakon smrti glavnog junaka kada on kao duh presreće činovnike koji mu nisu hteli pomoći i otima im šinjele. U samoj priči ovaj fantastični obrt je dramaturški odlično postavljen i daje Gogoljevoj pripovetki jednu začudnu i komičku svežinu. To bi se moglo baš zgodno iskoristiti u predstavi koja bi da bude angažovana i budi svest o važnosti društveno odgovornog ponašanja.

Važno je napomenuti da smo predstavu Šinjel gledali u okviru projekta Kritičarski karavan Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa, nastalog je 2014. uz podršku Ministarstva kulture i informisanja a zbog ostvarivanja relevantne i kontinuirane kritičke analize i evaluacije pozorišnih predstava nastalih izvan velikih teatarskih centara, Beograda i Novog Sada. Zahvaljujući ovom projektu o predstavama velikog broja pozorišta Srbije pisano je profesionalno i stručno. Ministarstvo kulture je, međutim, prestalo da finansira Projekat 2024. No, Udruženje pozorišnih kritičara će nastaviti da realizuje Kritičarski karavan sopstvenim sredstvima. Uvereni smo da na ovaj način Udruženje i dalje pruža aktivnu podršku očuvanju kulture i slobodne i nezavisne kritičke misli u Srbiji.

Marina Milivojević Mađarev

(Nedeljnik „Vreme“, 16. 09. 2026, broj 1863)