03 Mar Narodni poslanik [Marina Milivojević Mađarev]
Branislav Nušić, „Narodni poslanik“, režija Vito Taufer, Jugoslovensko dramsko pozorište
Reditelj Vito Taufer je pre tri i po godine režirao predstavu Edip prema Sofoklovoj tragediji Car Edip sa Milanom Marićem u naslovnoj ulozi. Predstava je i dalje veoma popularna kod publike i za nju se traži karta više. U ovoj sezoni JDP je pozvalo Taufera da postavi Narodnog poslanika Branislava Nušića. Čini se ne može biti povoljniji trenutak za ovaj komad – jer, ako se stalno obnavljaju zahtevi za izbore zašto onda ne postaviti Narodnog poslanika? Kada se danas ponovo pročita ova Nušićeva komedija jasno je da su mnogi aspekti političke borbe ostali od onda do danas isti.
Taufer je u postavci Edipa uspešno patentirano sledeći model: izaberi klasičan tekst, uspostavi vezu sa savremenim trenutkom u Srbiji, pronađi savremene geste, pusti glumce da pojačaju do maksimuma način igre kako bi publika geste videla u njihovoj najogoljenijoj formi. U Edipu se dokazalo da publika to voli, da uživa i oduševljeno aplaudira… Stvarno, zašto ne ponoviti uspešan model? Ali šta se dobija kada se Narodni poslanik prebaci u savremeni kontekst i kada mu se dodaju urbane, dizelaške geste?
Problem s ovim tumačenjem Narodnog poslanika je što su pomereni bitni aspekti komada, a koji onda dovode do nelogičnosti u radnji predstave. Prvo, u komadu je Jevrem Prokić sitni sopstvenik iz provincije koji želi da bude narodni poslanik da bi se, između ostalog, odselio u Beograd i video „belog sveta“. Ovaj je Jevrem krupni biznismen koji je već u Beogradu. Šta će takvom biznismenu da bude narodni poslanik? Mogao bi da bude ministar ili čak premijer, jer on lično poznaje „šefa“. Ideja da Jevrem Prokić nije mali, zbunjeni vlasnik dućana nego krupni biznismen koji se bavi nekretninama u Beogradu stvar menja radikalno – sva ta zbunjivanja, saplitanja, jezički kalamburi nemaju smisla ako Jevrem nije mali čovek koji se našao u neočekivanoj poziciji. Osim toga, time što je radnja komada iz malog srbijanskog grada prebačen u Beograd u 21. veku zbrisana je i nežna, sentimentalna i blago ironična atmosfera u kojoj Nušićevi likovi obitavaju. Umesto toga, radnja predstave je smeštena u hladan, bezlični sivkasti moderni prostor bez identiteta (scenograf Lazar Bodroža), čemu se Nušićev tekst opire.
Dragan Mićanović je pokušao da prevaziđe problem koji se nametnuo promenom konteksta. On igra Jevrema Prokića kao čoveka koga erotski uzbuđuje vlast i mogućnost da mu narod aplaudira. Politika, vlast i masa su zamena za seks na šta se on, kao notorna kukavica, loži. Ovaj Jevrem se plaši svega i svakoga, a ulizuje se svom nevidljivom, svevidećem „šefu“. Mićanović je sigurno uživao igrajući ljudsku gnjidu koja je u stanju da zgazi sve i svakog zarad osećanja moći.
Kao što je Jevrema Prokića premestio u kontekst savremenog Beograda, reditelj je isto uradio i s ostalim likovima, pa su tako nastala različita pomeranja koja su uslovila i nova učitavanja koja, međutim, nisu u skladu s Nušićevim komadom i koja stvaraju u najmanju ruku čudan odjek. Tako je Sreta (Srđan Timarov), Nušićev sitni palanački muljator, postao ćaci. Pavka, žena Jevrema Prokića (Sloboda Mićalović), sada je seksi turbo-dizelašica, Spira (Aleksandar Đurica) i Spirinica (Nataša Ninković) sigurni su glasovi koji vazda vagaju koja im je opcija najsigurnija. Policijski pisar Sekulić (Goran Šušljik) postao je inspektor BIA-e; trgovac i prijatelj Prokićev Jovica Jerković (Zoran Cvijanović) ovde je tunjavo smetalo; Danica, Jevremova kći i Ivkovićeva verenica (Marta Bogosavljević), je na majku dizelašica. Ni veridba, ni venčanja danas nisu ono što su nekad bili. Nema ovde mesta za likove poput tetka Marine, pa ni Gospodina Marinkovića (Branko Vidaković). Mladen je od momka u radnji postao tip iz obezbeđenja (Lazar Nikolić)… Sve se svodi na isti problematični šablon jer rečenice koje imaju svoj smisao u jednom, menjaju ili čak gube smisao u promenjenom kontekstu.
Koliko je pvo prebacivanje problematično najviše se vidi na tzv. pozitivnim likovima, pre svega advokatu Ivkoviću (Miodrag Dragičević). Jer, ako je gospodin načelnik postao „šef“ (a zna se koga u Srbiji tako zovu), a Sreta je ćaci, ko je onda Ivković?
U Nušićevoj komediji karijera advokata Ivkovića je na početku. U malom provincijskom mestu iznajmio je sobu kod lokalnog gazde – Jevrema Prokića. Ivković vodi skromne parnice: brani ženu koja tuži muža jer ju je tukao. (Možete li da zamislite koliko je u Srbiji krajem 19. veka takva parnica bila probitačna za provincijskog advokata?) I pored skromne parnice i malih prihoda, on je srčan mladić koji ozbiljno pristupa svakom poslu, pa i političkom aktivizmu u redovima opozicije čiji je kandidat na izborima. Zato što je tako srčan, pošten, hrabar, pametan, obrazovan i iskreno voli Danicu, pisac ga nagrađuje na kraju komada – on i njegova izabranica odu u bolju budućnost, u Beograd, gde će on biti narodni poslanik opozicije.
A kako Ivković funkcioniše u ovoj predstavi? Premda u dobrom odelu, on izgleda mračno i četvrtasto. Očigledno je veoma uspešan (ima kancelariju na prestižnoj lokaciji), a advokati s takvim kancelarijama u Beogradu vode unosne parnice. Kod Nušića na stranu mladih prelaze Spira i Spirinica, a zatim i sâm Jevrem Prokić s ženom. To je u redu jer po logici žanra komedije glavni, negativni junak (naročito ako je otac) može da se pokaje na kraju komada, pristane na venčanje mladih i bude vraćen u društvo, dok su sporedni negativci, koji su oca navukli na porok (poput Srete i Sekulića), najureni ili jednostavno „nestanu“ iz komada. U predstavi na Ivkovićevu stranu prelaze i ćaci Sreta i inspektor Sekulić, a Danica, koja je jedina od početka verovala u Ivkovića i borila se za njega, biva odbačena. Ovakav kraj je dramaturški nemotivisan i više govori o defetističkom stavu autora predstave no o suštini komada. Biti defetista znači prihvatiti i pomiriti se s porazom bez borbe, a to je sasvim suprotno duhu Nušićevog komada.
Zato mi se čini da danas nema ničeg avangardnijeg, borbenijeg, provokativnijeg nego igrati Nušićevog Narodnog poslanika tako da se „brani“ njegov kraj, da u teatru bude pokazano da pošteni, obrazovani, pametni mladi ljudi, mogu da se izbore za pravdu, za svoj svet, vlastitu budućnost i srećan rasplet političke borbe u kojoj učestvuju.
Marina Milivojević Mađarev („Vreme“, Beograd)