30 Apr O bogovima i ljudima [Aleksandar Milosavljević]
Božanstva, tekst i režija Mia Knežević, Narodno pozorište Pirot
Veze između bogova i ljudi oduvek su bile neraskidive. Možda i zato što i ljudi i bogovi veruju da su izmislili jedni druge. A kada se iz sfere paganske mitologije, iz gotovo zaboravljenih legendi, svojevremeno pretočenih u znatno mlađe religije i narodnu epiku, u svakodnevnom životu iznenada pojave drevna božanstva – i to konkretno ona slovenska – i kada se ona nenadano umešaju u našu svakodnevicu, onda neminovno nastaje pomatnja. Pomatnja, jer se u život običnog čoveka umešaju elementi različitih realnosti.
U jednoj od njih, čovekovoj, caruje njegova narav, a drugoj, koja dolazi iz viših sfera, snagu daje ogromna moć vanvremenskih pravila, rekli bismo – božjih zakona. Nerazrešivost ovog sukoba je, između ostalog, i u tome što se, kao što je već rečeno, ne zna ko je koga stvorio – bogovi ljude, pa su samim tim bogovi odgovrni i za čovekovu narav, ili su pak ljudi izmislili bogove da bi sami sebi objasnili ovaj svet, pojave u prirodi, ali i vlastitu narav. S ovom pometnjom se, izgleda, jedino može da izbori umetnost, a možda najefektnije to postiže teatar, jer u njemu sve postaje moguće, u njemu sve dobija konkretan oblik.
Na ovim premisama Mia Knežević ispisuje svoju dramsku priču, zapravo gradi pledoaje za predstavu koju će i režirati. Ova napomena je važna jer ukazuje na dve pretpostavke. Prva podrazumeva rediteljkinu slobodu u odnosu na spisateljicu, dok druga potencijalno otvara prostor za proces rada i probe u kojima se realizuje viši stepen kreativnog angažmana glumaca u konačnom oblikovanju teksta predstave. Čini se da je pirotska predstava potvrdila obe, a naročito ovu drugu pretpostavku, jer najnovija premijera tamošnjeg Narodnog pozorišta nagoveštava radioničarski pristup teatru u najboljem smislu ovog pojma.
Efektna u svojoj jednostavnosti, a opet vizuelno atraktivna, scenografija Daniele Dimitrovske podstiče maštu, omogućava kombinovanje različitih prostora, igru u nekoliko planova i daje slobodu glumcima da s lakoćom prelaze iz jedne u drugu dimenziju stvarnosti. Rediteljkinu ideju dosledno prate i kostimi Milice Grbić Komazec, namerno zamagljujući granice između božanstava i ljudi, a samim tim između mitova i stvarnosti. U ovako uspostavljenim okolnostima razvija se priča o nesavršenim ljudima i njihovom odnosu prema božanstvima koja su slika i prilika smrtnika; tako nastaje scenska povest o ovdašnjem, balkanskom čoveku koji je, istina, uglavnom zaboravio mitologiju iz koje je izrastao, ali je spreman da njenu epsku ili religijsku reinterpretaciju prihvati kao autentičnu povest i alibi za vlastite izopačenosti.
U katkad dugim monolozima, koji na ispit stavljaju kapacitete glumaca, ova priča postaje isuviše direktna didaktička opomena savremenom čoveku, ali zato u dijaloškim scenama do punog izražaja dolazi rediteljkina sposobnost maštovitog teatarskog razigravanja u kojem i prepoznajemo suštinsku moć pozorišta. Upravo će to biti i glumački najubedljiviji momenti predstave u kojima su Anastasija Rančić, Aleksandra Stojanović, Danica Mitić, Aleksandar Radulović, Milan Nakov, Zoran Živković, Danijela Ivanović i Aleksandar Aleksić davali svoj maksimum.
U Božanstvima gledaoci će prepoznati večne probleme koji određuju čovekovu sudbinu, ali će, isto tako, biti suočeni i sa sopstvenim greškama koje utiču na našu svakodnevicu. S druge strane, pirotski glumački ansambl je ovom predstavom stekao važna iskustva i značajno samopouzdanje.
Aleksandar Milosavljević
(„Kulturni krugovi“, 2. Program Radio Beograda, 24. 04. 2026)