03 Mar ОД ОГИГИЈЕ ДО УТОПИЈЕ [Светислав Јованов]
Позоришне премијере:
„Огигијанке“ Угљеше Шајтинца, режија Жељко Ђукић, НП „Тоша Јовановић“ Зрењанин; „Кабаре пиколо гранде – Утопија“, режија Андраш Урбан, Новосадско позориште
Пише: Светислав Јованов
Стицајем околности, којe може приредити само позоришна Фортуна, недавно су виђене две праизведбе које – на различите, али дубински сродне начине – сведоче да позориште које тежи животности још увек не може да занемари два кључна састојка „класичне“ сценске формуле: мит и побуну.
Изворну смесу поменутих састојака Угљеша Шајтинац доноси у комаду „Огигијанке“, упредајући их у савремену причу о три генерације жена једне породице, затечених на оронулом салашу усред банатске недођије, а уочи једне од периодичних поплава којом Тамиш претвара салаш и околину у недоступно острво. Наиме, остарела власница салаша и двострука удовица Лепа, довлачи из града – под изговором да је на самрти – своју обудовелу снаху Олгу, као и њену кћер Лину, која је управо дала отказ на послу и раскинула с партнером, док троугао поступно претвара у квартет млада сусетка Љуба, која у суштини одржава у животу имање свог оца Миленка. Вешто градећи тензије између спокоја успомена, горчине неостварених амбиција и тескоба које доноси будућност, Шајтинац „преводи“ сваку од јунакиња из простора конфликтне себичности у сферу вишег разумевања, најпре захваљујући фином подцртавању двају симболичких равни. Повлачећи – кроз наслов и „позицију“ салаша“ – паралелу са митским острвом Огигија и лицима његове владарке, нимфе Калипсо (која настоји да задржи Одисеја обећањем вечне младости), аутор најпре карактерише јунакиње као различите видове „женског начела“: Лепа – слободоумни матријарх; Олга – обзирна, неостварена интелектуалка; Лина – бунтовна луталица и Љуба, оличење виталности и плодности. Поред тога, значења која сугеришу занимања породичне тројке (Лепа – ћудљива земљопоседница, Олга – дечја библиотекарка и Лина – сарадница у „центру за женску едукацију), уз постепено издвајање дуета Лина-Љуба на оси „бунтовност-виталност“, омогућавају Шајтинцу ведро-двосмислено, али у бити еманципаторско разрешење: старији пар Олга-Лепа, бива симболично „прогнан“ у цивилизацију, док Лина и Љуба отпочињу своју „одисејаду“ у слободној самоћи.
Редитељ Жељко Ђукић поставља „Огигијанке“ тачно, углавном течно, у неким сегментима илустративно. Основне вредности његовог сценског читања су ослањање на Шајтинчеву средишњу метафору – раслојавање „женског начела“ – као и адекватна глумачка подела. Што се тиче првог елемента, Ђукић уверљивo и жанровски складно уобличава његову емотивну страну (презентација Лепе као mater familias, Олгино извођење песме „Хатиква“, зближавање Лине и Љубе у завршници „шери-парти“). Додуше, финији симболички слојеви комада остају неистражени – како однос особина Калипсо са професијама јунакиња, тако и двоструко акцентовани мотив напуштања/продаје имања (алузија на Чеховљев „Вишњик“). Без обзира на то, режија отвара плодан простор носитељкама главних улога: Биљана Кескеновић као Лепа креће се моћно и зрело у троуглу «смиреност-ведрина-страст», Сара Симовић (Љуба) суптилно контролише темпераментну смесу чулности и самосвојности (којој колоквијални «украси» само сметају), Сања Радишић као Олга доследно дистанцирано савладава пут од мазохизма до помирења са собом (и Лепом), док Јана Бјелица (Лина), упркос споријем сазревању, доспева до пуне убедљивости у завршници.
За разлику од представе по Шајтинчевој драми, ауторски пројекат Андраша Урбана „Кабаре пиколо гранде – Утопија“ успоставља посредније и општије симболичне везе са „Одисејом“. Тежећи форми на граници између својих „драмских“ подухвата (пародија, иронија, анти-илузионизам) и, грубо речено, „мета-аналитичких“ сценских студија (попут „Поетике гледања“), Урбан у овом случају – уз драгоцен допринос драматурга Ведране Божиновић – посеже за „видом питања које се не може конструисати“ (Ернст Блох). Наиме, он за предложак узима „Универзалну декларацију о људским правима“ (усвојену у УН 1948-е), презентујући нам је, у облику који само површно подсећа на „рок-концерт“, као последњу преосталу утопију човечанства. Почев од прве реплике, „Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима“, па до последњег слова овог документа, глумица Габријела Црнковић, праћена многоструко необичним музичким „бендом“, кроз ефектно сложене сегменте у којима се смењују и/ли преплићу заносне динамике тела, речи и музике, предочава поменуту Декларацију не као некакво „ново јеванђеље“, већ као многоструки – патнички, разбарушени, екстатични и борбени – колоплет општељудских тежњи за унутрашњим ослобађањем човека.
Урбан је, дабоме, свестан да се утопијска мисао увек јавља у епохама дубинских цивилизацијских помрачења. Отуда и његова front woman Габријела Црнковић – крећући се предано и мајсторски кроз функције и образине – од сањарке, преко пророчице до бунтовнице – не само што дефинише наш цивилизацијски час као агонијски, већ успева да – променом тона, жанра и лица исказа, или пак визуелним преображајима (на костиму јој се у једном часу открива „лого“ позоришта, као ознака колектива) – а увек доследно апелујући на гледалиште! – постепено досегне противречни, неухватљиви ореол савременог Људског, универзалнији од пола, рода и језика. И управо ту искрсава час хомеровске симболике. Опште је знано, да „утопија“ дословно означава непостојеће место, нигдину. У једном од главних призора „Одисеје“, пак, главни јунак умиче освети дива Полифема (коме је избио око), захваљујући збрци коју је изазвао представљајући се диву као Утис (Outis), то јест Нико: по Хомеру, наиме, нико не може умакнути судбини – то јест, нико изузев онога који је постао Нико. Својом „Утопијом“, пак, Урбан нам поручује: само ако успемо да, отресавши се свих илузија, постанемо Свако – то јест део освешћеног човечанства – заслужићемо темељно људско право: право на наду.
Dnevnik, 8. 02. 2026.