03 Mar ПАТАФИЗИКА ПРОТИВ МЕТАФИЗИКЕ [Драгана Бошковић]
Алфред Жари: „Краљ Иби“. Режија: Сташа Копривица. Београдско драмско позориште
Када је 1886. године као ученик лицеја у Рену, за луткарско позориште написао комад Пољаци, који исмева господина Ебера, његовог професора физике („иби“ на француском значи г….), Алфред Жари свакако није планирао да постане претходник театарске авангарде апсурда, чији је најистакнутији представник Бекетов Годо. Током дугог трајања ове јединствене изврнуте метафизике зла и власти, искључиво у циљу стицања сопственог задовољства, мењале су се само асоцијације на стварност, а Краљ Иби и Мајка Иби су, у жељи да, наводно, освоје Пољску и свргну Краља Венцеслава, остајали исти. Јасном паралелом са Шекспировим Магбетом, Жари је постигао да и овај накарадни, смисаоно посувраћени пар постане опасан. Токсична порнофилност зла у борби за моћ.
Сташа Копривица је данашњег Краља Ибија сместила у канализацију, на депонију (сцена Владислава Мунић Канингтон) као јасан симбол његове одурности. У насловној улози Андрија Милошевић је учинио хвале вредан напор да се одмакне од најпознатијег Зорана Радмиловића, славног тумача Краља Г…., чинећи услугу озареној публици, сведоку харизме некадашњег глумца и представе, запамћених по импровизацијама, духовитости, неодољивости, али не и тачних тумача Жаријевог метатетралног, ако не метафизичког протеста против ауторитета.
Редитељка се често реферирала на Жаријеву оригиналну измишљотину, на анти науку, па и анти метафизику – патафизику, измишљени метод који проучава накарадности, изузетке, необичности и непостојеће феномене. У том проседеу, скаредни брачни пар, новокомпоновани, у злато одевени Иби Андрије Милошевића и морално аморфна, а физички пристала Мајка Иби, уз остале (униформисане) ликове (костим Магдалена Клашња) дочаравају хаос, настао из тешко оправданог наличја људских и друштвених правила Жаријевог света.
Пре нелогичност, него апсурд дефинише реверзибилни хумор Алфреда Жарија, коме је патафизика логистика… Најновије тумачење Краља Ибија заиста није потребно читати уз помоћ асоцијација – свако зло и грамзивост заувек су слични. На плану театралности, иначе главног оружја ове представе кроз векове, приметићемо да је она овде више у физичком покрету, миму, слепстику, персифлажи, сотији, него у евеннтуално новом начину да се суочимо са детињастим, а смртоносним подсмехом у авангардној трагичној фарси.
Основна одлика Жаријевих ликова, њихова механичност, налик на лутку без мозга и властите воље, у представи Сташе Копривице замењена је разиграношћу, највише главног јунака, најближег обесмишљеној комедији дел арте. Паулина Манов је пропустила да мајку Иби прикаже као језиву креатуру, али јој је дала савремен лик и додала јој душу безскупулозне спонзоруше. Остали тумачи антијунака (Александар Јовановић, Милан Колак, Бојана Стојковић, Иван Заблаћански, Мина Ненадовић, Риста Милутиновић, Никола Мијатовић, Арсеније Арсић), били су колективни јунак у безумљу отимачине, злочина и неморала. У промени, када се Отац и Мајка Иби нађу, најзад, у шведском затвору, за њих идеја all inclusive доживотног уживања постаје немогућа, јер за њих Бога нема и из сваког раја, не само из Пољске и Шведске, биће протерани. Оптимистичка порука.
Dragana Bošković
(„Večernje novosti“, Beograd)