28 Jan REŽIM ISCELJENJA [Marina Milivojević Mađarev]
Scena „Petar Kralj“ Ateljea 212
Režim isceljenja je deo najavljene trilogije dramskih tekstova spisateljice Tanje Šljivar u kojima se ona bavi različitim životnim režimima. Prvi deo, izveden na velikoj sceni Ateljea 212, je Režim ljubavi, a krajem oktobra na maloj sceni istog pozorišta gledali smo Režim isceljenja. Režim isceljenja je očigledno inspirisan zdravstvenom i društvenom situacijom koja je nastala za vreme pandemije korona virusa. U to vreme suočili smo se sa strahom od bolesti i propadanja tela, strahom od usamljenosti i izolovanosti, strahom od neizvesnosti i ekonomske nesigurnosti i grižom savesti zbog remećenja ekološkog balansa uz odbijanje da se odustane od navika potrošačkog društva. Sve ovo, i ne samo ovo, možemo pronaći u tekstu Režim isceljenja. Spisateljica, takođe, pravi precizan popis načina na koji se u kapitalističkom svetu zloupotrebljava strah usamljenog pojedinca zbog propadanja njegovog tela usled bolesti i starosti. A iza svega toga, spisateljica detektuje želju usamljenog čoveka/žene da bude dotaknut (emotivno i fizički) od strane drugog ljudskog bića. Ta čežnja tela za ljudskim dodirom prepliće se i meša sa dramom teksta koji piše spisateljica. Naime, spisateljica kroz tekst osvešćuje da sve što napiše je ipak „samo“ tekst pisan u spisateljskoj samoći. Želeći i sebe i izvođače i publiku da suoči sa činjenicom da je Režim isceljenja „samo“ tekst, ona odbacuje sve karakteristike dramskog teksta koji ga čine mimezom zaokružene radnje junaka koji ima slobodnu volju. Radnja ne postoji, sloboda ne postoji, junak ne postoji – svet je stao, samo kapital nastavlja da se kreće i dalje, hraneći se našim strahovima.
Ovako izrečena sadržina teksta deluje sumorno, poražavajuće i donekle opasno za pozorište. Opasno, jer preti da publiku odagna svojim ponavljanjem, svojom namernom monotonijom, svojim zahtevom da se tekst „istrpi“ kao što se mora istrpeti bolest i propadanje. Đorđe Nešović i glumačka ekipa Ateljea 212 (Natalija Stepanović, Dragana Đukić, Ivan Jevtović i Marko Grabež) odlučili su da ovom, po svojoj formi otvorenom tekstu, pristupe na mnogo sceničniji način. U njenim rečenicama su prepoznali tipične situacije i napravili satiričnu predstavu na temu alavosti farmakoindustrije i načinima na koji su njene žrtve pljačkane. Oni su za ovu svoju nameru imali dobar osnov u samom tekstu: kroz tekst prepoznajemo rečenice raznih lajf-koučeva, nutricionista, bioenergetičara, šamana, nadri-lekara… Zatim, i tekst i predstava nas suočava sa kontradiktornostima kojima obiluju preporuke za zdrav život i zdravu ishranu, koje nam se svakodnevno serviraju u medijima – jedi cele žitarice, ne jedi gluten, jedi meso lososa, losos ima živu, jedi samo ono što je ovde uzgajano, kupi avokado… Takođe, oni kroz satirično-komični pristup otkrivaju sebičnost sveta koji je opsednut ishranom, negovanjem kože, zdravim životom i strahom tog sveta da će biti „kažnjen“ ekološkom katastrofom koju će prouzrokovati prekomerna potrošnja resursa. Svi ti strahovi, brige i nadanja „zgruvani“ su na jednu veselu „gomilu“ kratkih i brzi scena koje nas zasmejava razotkrivanjem apsurda tamo gde bi morali da vladaju logika i razum. Dinamika predstave je pojačavana provociranjem publike na interakciju i pozivanjem publike da uzme učešća u predstavi i glasno iskaže svoj stav o prikazanom. To je dodatno podsticao komički zanos predstave. Glumci su satiru „zdravstvenih“ pojava učinili prijemčivom za publiku zato što su od rečenica napisanih u slobodnoj formi napravili komičke, karikaturalne tipove, dok je jedina „konstanta“ „lik“ Pacijentkinje koja traži hormonalni balans, celovitost i ljubav i koja predstavlja sve nas (u publici) nesrećno zabrinute za svoje krhko telo u nesigurnom i nesolidnom svetu. Zato ona jedina nije karikaturalno prikazana. Publika je uživala i smejala se gledajući brzu, dinamičnu i žovijalnu igru glumaca. Lepa kulminacija, pa i logičan kraj, ovog dela predstave je pojava Marka Grabeža u kostimu virusa koji je istovremeno strašan, smešan i usamljen.
Nije jasno zašto su se reditelj Đorđe Nešović i dramaturškinja Isidora Milosavljević odlučili da u drugom, kraćem delu predstave, izvedu „dramatizaciju“ teksta Suzan Zontag o bolesti, odnosno o odnosu prijatelja prema neizlečivo bolesnom prijatelju. Ovaj deo predstave je rađen u potpuno drugačijem ključu – gotovo realističkom, sa karakterima i pričom koja ima početak, sredinu, kraj (otkrivanje bolesti, lečenje i smrt). Ako bismo hteli, mogli bismo da nagađamo i iznalazimo razloge za to. Na primer: prvi deo je satirični osvrt na prekomerni strah od bolesti, usamljenost i smrt u našoj glavi, a drugi deo je ono kako bolest i smrt izgledaju u životu. Međutim, mogao bi se naći sigurno i neki drugi isto tako ubedljiv razlog. Problem je u tome što su tekstovi Tanje Šljivar i Suzan Zontag različiti u svakom pogledu i dva dela predstave stilski odudaraju jedan od drugog.
No i pored ovog antiklimaksa na kraju predstave, moramo istaći da su glumci sa puno energije i elana pristupili svom poslu, da su svaku mikro-ulogu detaljno osmislili i konsekventno odigrali, da su bili artikulisani i veseli taman koliko treba (u prvom delu predstave) i da su se u drugom delu predstave „na rez“ prebacili u drugačiji, realističkiji stil glume. Kostimografkinja Maja Mirković i Biljana Tegeltija Bojanić su napravile kostime koji se lako menjaju i dopunjuju i jasno ocrtavanju mikro likove i time nam predstavu učinile još prohodnijom i jasnijom. Scenografija Lare Bunčić se sastojala od gomile cevi i sugerisala je nekakav distopijski svet koji nije bio u saglasju sa stilom glumačke igre, ali su zato praktikabli pomagali glumcima da uspešno i efikasno predstave razne prostore na sceni.
Iako je tekst Tanje Šljivar postdramski i hermetičan, on je očigledno ponudio sasvim dovoljno materijala za veselu satiru o našim sebičnim naravima i našem strahu jer intuitivno naslućujemo da nije lepo biti sebičan u susretu sa bolešću.
Marina Milivojević Mađarev („Vreme“, Beograd)