03 Mar СВИ МИ НОРМАЛНИ [Светислав Јованов]
Позоришне премијере: „Зашто се смеје?“, ауторски пројекат, режија Ђорђе Нешовић, Народно позориште, Сомбор
Пише: Светислав Јованов
Француски филозоф Анри Бергсон – иначе, аутор једне од најзначајнијих студија о смеху – напомиње поводом комике карактера: “Можемо, дакле, прихватити, да нас, по правилу, насмејавају баш мане других људи, с тим да треба додати да су нам те мане смешне више због своје недруштвености него због своје неморалности.” Што се, пак, тиче аутизма, по општој дефиницији реч је о « доживотном неуроразвојном поремећају који утиче на комуникацију, социјалну интеракцију и понашање“, а чије су главне одлике „ограничена интересовања, репетитивни обрасци понашања (стереотипије) и потешкоће у разумевању друштвених правила“. На који начин су повезана поменута два, наизглед бескрајно удаљена феномена? Једноставно, у ауторском позоришном пројекту „Зашто се смеје?“, редитељ Ђорђе Нешовић, заједно са сарадничком екипом предвођеном драматургом Слободаном Обрадовићем и уиграним, компактним ансамблом сомборског Народног позоришта, успева да, аналогно поменутој Бергсоновој хипотези, драмски узбудљиво прикаже феномен аутизма не као болест или хендикеп, већ као животну проблематику која поседује своје тамне, али и светле димензије.
Наративна потка овако сложеног и захтевног сценског склопа је вишеструка: аутобиографски моменти (редитељева лична прича – брат му је особа са аутизмом), документарни материјали и глумачке импровизације, делови романа „Деца“ Милене Марковић, као и мотиви из књиге „Родитељи пишу“ Савеза удружења Србије за помоћ особама с аутизмом. При синтези овако разноврсне грађе, драматург Слободан Обрадовић успева да дочара суверену равнотежу дистанце и емпатије: она је присутна већ од првих, шокантних спознаја родитеља и брата малог Саше о његовом аутизму, преко заноса и разочарања током њихове борбе за Сашино емоционално, школско и шире друштвено укључење у околину, до епифанијских тренутака радости који подједнако откривају Сашину „освојену“ нормалност, али и промењену перцепцију самих чланова породице. Делотворни елементи овакве префињене нарације су и друга, такорећи „контролна“ прича (о пару који се разводи зато што брига о детету с аутизмом омета уметничку каријеру једног од родитеља), а још више увођење Сашиног старијег брата као својеврсног „лика-наратора“.
Евидентно је да је убедљивост последњег од наведених састојака резултат Нешовићеве способности да задржи његову позицију у сложеном изражајном међу-простору, који, симболично, указује на жанровско-стилски кључ представе: тамо где вреба сентименталност – поставити ироничну дистанцу; где прети клиничка хладноћа – додати траг емоције; где влада вишак рационалности – разградити га помоћу играрије. А ту сложену стратегију, у улози Сашиног брата-наратора, суверено реализује Милош Лазић, глумачки „врх“ представе. Сличну стратегију, чешће из другог плана и суздржано у складу с функцијом, одиграва Срђан Алексић улогу Оца. Поред њих, у посвећеној и складној глумачкој екипи истичу се за нијансу и Александар Ристоски (Саша), Олгица Несторовић (Бака) и Даница Грубачки (Тетка). Најзад, динамичном сензибилитету представе „Зашто се смеје“ даје одлучујући допринос општи мизансценски оквир. Наиме, сценско збивање, које се одвија у предњем делу позорнице, не само што је двоструко „уоквирено“ гледаоцима – смештеним делом у партеру, а делом у задњем делу позорнице – него је суптилно и „уроњено“ у њих, пошто су и глумци (који тренутно не делају) стационирани у првом реду гледалишта на позорници. У којој мери ова поставка сугерише – а у складу са општим тоном представе – да је разлику између поремећаја и нормалности, исто као и разлику између илузије и стварности, тешко одредити – на вама је да процените.
Dnevnik, 1. 03. 2026.