20 Jan Zašto magarci stoje na promaji? [Aleksandar Milosavljević]
Po tekstovima Danila Harmsa, režija Kokan Mladenović, Novosadsko pozorište
Stvarno, zašto magarci stoje na promaji? Ima nekoliko razloga, no konstatujmo najpre da kao opšte mesto u mnogim kulturama i tradicijama važi da je magarac pomalo priglupa životinja, spremna da iskaže neverovatnu trpeljivost, osim kada se zainati, a inati se iz često sasvim iracionalnih razloga. Pređimo sada na pitanje iz naslova najnovije predstave Kokana Mladenovića. U osnovi odgovor glasi: na promaji magarci stoje zato što strujanje vazduha kod njih stvara privid kretanja. Na promaji, koju svi ostali izbegavaju, magarce niko ne uznemirava, tu se oni, dakle, osećaju sigurni. Magarci, veli uvreženo mišljenje, nisu skloni pobunama, pitome su prirode i slove za miroljubive životinje. Da je, na primer, Isus u Jerusalim ujahao na konju, bio bi to trijumfalni nastup pobednika i osvajača, ali je Hrist, jašući na magarcu, želeo da pošalje poruku mitorvorca.
Upravo na ovim premisama Mladenović gradi metaforu iz koje izrasta predstava Novosadskog pozorišta, a kao literarnu osnovu on koristi prozu Danila Harmsa. Ova dva elementa će ponuditi teme za radioničarski proces rada u kojem reditelj glumačkom ansamblu postavlja konkretne zadatke, a njihovi odgovori i njihove reakcije i improvizacije postaće materijal za nastanak pojedinih scena. Predstava je, dakle, satkana od niza fragmenata, kratkih i jezgrovitih poput Harmsovih literarnih crtica. Na taj način će harmsovski apsurd postati ključ na osnovu kojeg Mladenović određuje dijagnozu naše aktuelne stvarnosti. Na jednoj strani je represija koja se sprovodi nad građanima, a na drugoj je frapantno odsustvo adekvatne reakcije.
Otuda nije neka zagonetka ni na koga se odnosi metafora o trpeljivim magarcima kojima promaja stvara privid kretanja, baš kao što su suvišne bile i džim-trake za sobno trčanje koje u predstavi ukazuju na jalovo kretanje u mestu aktera. Na istom tragu, do banalnosti je bila ilustrativna i scena sa nameštenim izborima u kojoj glasači očajnički, sve trčeći u mestu, ne mogu da stignu do glasačkih kutija, dok listiće nemilice ubacuju oni koji su spremni da do cilja stignu zaobilazeći pokretne trake.
No, Mladenović je maštovit reditelj i on zna kako će povremeno odveć eksplicitne poruke – jer on šalje direktne poruke, poput one kada trpeljivi magarci pojedu indekse i tako ojalove studentsku pobunu – uokviriti efektnim, minimalistički rešenim međuscenama ili scenskim slikama. Na taj način će nas on, uz pomoć autentičnih teatarskih sredstava koja pripadaju pozorišnom vokabularu, vraćati montipajtonovskom humoru i čaplinovskim gegovima.
Gorka stvarnost o kojoj svedoči predstava Novosadskog pozorišta je, kao što i sami znamo, apsurdna do groteske, no da li je ključ za razumevanje naše pozicije u toj stvarnosti uistinu harmsovski apsurd koji je onomad bio jedna od literarnih reakcija na Staljinov teror? Ezopovski jezik, metafore i ma koji oblik umetničke mimikrije u današnjem svetu više nisu i ne mogu biti aktuelni. Današnje igre se igraju otvorenih karata i metafore tu više nikoga ne pogađaju niti uznemiravaju bilo koga.
S druge strane, i ovog puta je igra mađarskog glumačkog ansambla bila očaravajuća, plenila je sigurnošću i zadivljujućom zanatskom veštinom koja neprestano, svim glumačkim sredstvima, doseže vrhunsku umetnost glume. I upravo će takva glumačka igra, više od svega drugog u ovoj predstavi, biti najsnažniji izazov koji kod gledalaca provocira autokritičnost i samopreispitivanja.
(Kritika je objavljena u emisiji Kulturni krugovi Drugog program Radio Beograda)