Kritičarski karavan | Aleksandar Milosavljević: Semper idem
16578
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16578,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Aleksandar Milosavljević: Semper idem

„Semper idem”

po romanu Đorđa Lebovića; dramatizacija i režija Gorčin Stojanović; NP Sombor

Na najmanje dva načina je moguće razumeti podatke da je tokom poslednih meseci autobiografski roman Đorđa Lebovića Semper idem postao najprodavaniji naslov u somborskim knjižarama, te da je ovo i najčitanija knjiga u tamošnjoj gradskoj biblioteci. Uostalom, kako ovih dana svedoči jedan Somborac, inače viđeni pozorištnik, na somborskoj pijaci prodavačice, nudeći robu, obavezno pitaju da li je kupac pročitao ovo Lebovićevo delo i šta o njemu misli. Svako ko ne poznaje Sombor bez mnogo dilema će zaključiti da je ovakvo zanimanje za Semper idem odraz tipično malovaroške atmosfere, dok će redovni posetioci ovog grada detektovati tipično somborski odnos prema gradskom teatru i njegovoj umetničkoj misiji u lokalnoj zajednici. Sombor, naime, odavno živi životom svog pozorišta, a to je bio slučaj i pre no što je na tamošnji repertoar stavljen ovaj naslov. Dramatizacija romana Semper idem je s mnogo valjanih razloga postala deo jedne od repertoarskih linija Narodnog pozorišta u Somboru, određenom nalovom Somborske priče. Na taj se način – i uz pomoć inscenacije Lebovićeve knjige – sistematski gradi odnos pozorišta prema Gradu, učvršćuje se veza kakvu je, nažalost, retko prepoznatljiva u programima teatra drugih naših sredina.

Nema sumnje da je Semper idem, kao delo čija se radnja delimično odvija u Somboru, između ostalog, i omaž gradu na severu Bačke, ali je u dramatizaciji i režiji Gorčina Stojanovića ništa manje prisutna i surovo precizna (i tačna) vivisekcija lokalnog mentaliteta i tamošnjeg pogleda na svet. Dakako i onog malograđanskog.

No, nije malograđanština temeljna ideja od koje reditelj polazi i kojom se bavi u somborskoj predstavi. Neće to biti ni još dva elementa koji se na prvi pogled gledocu predstave nameću kao izuzetno bitni. Nije to, naime, ni sudbina Jevreja u vrtlogu Drugog svetskog rata – a upravo su predstavnici ovog naroda mahom glavni akteri Lebovićevog romana, baš kao što to neće biti ni dramatična predratna i ratna epizoda iz istorije Sombora.

Videćemo da Stojanovića interesuje nežna, katkad veoma lirska a neretko izrazito surova Lebovićeva priča o odrastanju, kišovski intonirana ispovest o prvobitno rajskoj bašti u kojoj su rani jadi jednog dečaka, sticajem povesnih okolnsoti, prekriveni pepelom. A te su okolnosti nalik onima koje su odredile i životnu i književnu sudbinu Danila Kiša. Tragove upravo tog pepela prepoznajemo u somborskoj predstavi. To što se ispovest dečaka, glavnog junaka ove „fantastične hronike jednog detinjstva“, preselila iz prvog plana knjige u glavni tok somborske predstave ne znači da reditelj relativizuje dramatične i tragične okolnosti konkretne povesti. To, uostalom, nije činio ni Lebović, mada je u svojoj knjizi imao dovoljno prostora da detaljno prikazuje društvene i istorijske okolnosti u kojima se odvijao period njegovih ranih jada. Naime, postepena najava rata i predstojećeg pogroma nad jevrejskom zajednicom sve vreme visi u vazduhu i postepeno se nadvija nad životima i glavnih aktera predstave.

Dakle, kao što je to slučaj kod Kiša, i Lebović u romanu, a samim tim i Stojanović u dramatizaciji, bira dečju vizuru na strašne događaje i sve tokove priče provlač kroz proces odrastanja i sazrevanja jednog dečaka. Na taj način se detinjim pogledom na stvarnost uspostavlja distanca u odnosu na užasne aspekte života. Ni u ovom slučaju izbor pespektive nema veze s relativizacijom povesnih činjenica, ali s druge strane upravo ova perspektiva omogućava da istorijska faktografija bude odmeravana drugačijim aršinima – ne više povesnim no umetničkim. Otuda gledalac predstave stiče utisak da je preko realnog života, kao velovima od tila koji su deo scenografije, prevučen prozirni zastor koji naizgled povremeno zamagljuje vizuru, ali i sugeriše varljivost sećanja.

Na taj način reditelj stvara složenu igru kojom je pokrenut mehanizam odjeka sećanja: Somboraca na vlastiti grad i njegovu prošlost, na toponime i adrese (u međuvremenu zamenjene novim nazivima) ili na znamenita somborska prezimena. Sećanja dodatno podstiču i filmske projektcije na zadnjem zidu scene – stari snimci Sombora, Somboraca i negdašnje somborske atmosfere. Oni će još intenzivnije naglasiti efekat patine koje je prohujalo vreme nanelo na događaje o kojima je ovde reč. No, izvan uskog somborskog kruga, predstava Semper idem provocira odjeke sećanja svakog gledaoca na univerzalni senzibilitet detinstva. To je zapravo ključna tačka susreta Lebovića, Stojanovića i somborske predstave.

Ukratko, reditelj nas dosledno, od jedne do druge epizore Lebovićeve povesti, vodi kroz radnju romana. Naravno, Stojanović – i kao reditelj i kao dramatizator – opravdano sažima pripovedanje i, poštujući principe i hronologiju piščeve naracije, povremenim elipsama pravi skokove kroz vreme.

Na samom početku predstave, kako i nalaže starozavetna priča, povest biva začeta iz ništavila. Pozornica je prazna, scenografije nema, odnosno gotovo da je nema. Iznad scene je, naime, sat. Pokazuje da je zadnji čas – pet do dvanaest. Premda je glavnom junaku, Đorđu, život tek otpočeo, vreme mu je odmereno. Tridesete su godine prošlog veka, Hitler je stupio na povesnu scenu i Jevrejima vreme ističe. Ujedno, to će biti i mera koja određuje trajanje života glavnog junaka u edenskoj nevinosti. Slike se munjevito smenjuju, no bez obzira na scensku sublimaciju, Stojanović pušta da svaka sekvenca Đorđevog detinjstva traje, jer će to biti sećanja od kojih će on docnije živeti. U isti mah, kroz ta će sećanja danas, posredstvom teatra, vaskrsnuti stari Sombor. Sve se, dakle, odvija kroz fragmente, bezmalo treptaje. Jedna za drugom će minuti i porodične drame i traume; nižu se krokiji-porteri pojednih članova šire i uže familije; upečatljive trenutke dečakove sreće smenjuju njegova razočarenja; životna iskustva koja postepeno stiče učiniće od bezbrižnog dečaka mudrog momčića; njegova rana drugarstva, i prve ljubavi, i seksualna iskustva, postepeno prekriva fina koprene satkana od onoga što Kiš određuje pojmom bolne spoznaje „uznemirujuće različitosti“.

Upravo će ona Đorđa isprva, još u Somboru, u velikoj meri zbuniti, ali i formirati, pratiće ga kada se preseli u Zagreb, a i docnije, kad se bude vratio u rodni grad, da bi elemenat „uznemirujućeg“ definitivno ispao iz sintagme kada Đorđe bude otpremljen u Aušvic, Mauthauzen i Saksenhauzen. Jer tada će detinja slutnja postati sudbinsko određenje, a po ko zna koji put će biti potvrđena istina da je zlo uvek isto, dakle semper idem. Kao što je pisalo iznad porte sombrske crkve. No, to je već neka druga priča. Nju, barem u romanu Semper idem, Lebović nije zapisao, pa je otuda neće biti ni u somborskoj predstavi. Doba nevinosti i somborsko-zagrebačke mladosti neumitno je prošlo.

I upravo stoga onaj sat koji sve vreme lebdi iznad pozornice, na početsku poslednjeg čina više neće imati kazaljke. Vreme je, naime, definitivno izbrisano, ono je prestalo da ima bilo kakav značaja. Đorđe je, istina, preživeo nacističke logore, ali je i zanavak izbačen iz edenske bašte.

U tom kontekstu će i realno vreme trajanja predstave izgubiti smisao. Šest sati somborske inscenacije Lebovićeve životne ispovesti ne traje ni sekund duže no što je potrebno da bi fragmenti jednog života bili pretočeni u autentičnu i uzbudljivu pozorišnu pripovest.

Ono što, međutim, i te kako ima veze s vremenom, i to sa realnim trajanjem scenske igre, je koncentracija i posvećenost somborskog glumačkog tima. U sjajnom ansamblu u kojem je, s obzirom na rediteljsku koncepciju, uistinu teško načiniti podelu na glavne i sporedne role, ipak su se izdvojili Marko Marković koji je igrao lik glavnog junaka, Ivana V. Jovanović u roli njegove majke, Saša Torlaković kao Đorđev deda te Srđan Aleksić kao njegov očuh. Marković je svoje glumačke zadatke rešavao s fino uspostavljenom unutrašnjom distancom, izbegavajući zamke banalnog tumačenja lika deteta, svodeći manifestovanje detinjastosti na pokrete i katkad gestove. A opet, uspevao je pronađe rešenja i adekvatne glumačke postupke kojima je uspešno i sugestivno kreirao karakter znatiželjnog dečaka koji prerano sazreva i generisao je situacije u kojima je bilo neophodno prikazati Đorđevi mladalačku naivnost i, što je mnogo važnije, nevinost. Na taj način, Markovićev Đorđe je istovremeno bio i glavni akter priče, njen glavni pokretač i narator koji sa distance – vremenske i psihološke – komentariše njen tok.

Aleksandar Milosavljević

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

Foto: Nađa Repman

Medij

Refleksije, Treći program Radio Beograda

Autor

Aleksandar Milosavljević

Datum
Kritika predstave
Semper idem