Kritičarski karavan | Aleksandar Milosavljević: Svici
16697
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16697,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Aleksandar Milosavljević: Svici

„Svici”

Tena Štivičić, Svici, režija Ksenija Krnajski, Narodno pozorište Leskovac

Čekaonica aerodroma, gde se nakratko i u prolazu susreću dramski likovi drame Svici Tene Štivičić, funkcioniše kao metafora koja se ne odnosi samo na sumanutu dinamiku današnje stvarnosti nego i na temeljno osećanje privremenosti koja presudno određuje odnos današnjeg čoveka prema sopstvenom trajanju. U isti mah, autorka komada tretira aerodrom i kao mesto gde smo prinudno zaglavljeni kao u prostoru između svetova – jednog kojim smo nezadvoljni, i drugog koji priželjkujemo, ali za koji ne znamo da li smo spremni.

Kao u stvarnosti, tako je i u uniformnim aerodromskim holovima sve privremeno, a samim tim je i relativno: i vlastita pozicija svakog pojedinca suočenog sa složenim društvenim relacijama koje se iz šire sfere prelivaju u intimu, i socijalni status svakog putnika osuđenog na konzumerizam i brzinu življenja, i profesija kojom se svaki od njih bavi a koja retko na duže staze garantuje sigurnost, i lična raspoloženja… Naši životi se, sugeriše spisateljica, odvijaju kao na pokretnoj traci koja nas od jednih vrata vodi ka drugim, od jednog do drugog šaltera, iz jednog aviona u sledeći. Kada načas siđemo s ove „trake“, vreme na aerodromskim terminalima, recimo, provodimo čekujući da nas metalni glas iz zvučnika pozove da čekiramo kartu, prođemo pasošku kontrolu, pristupimo carini, ukrcamo se u avion i odletimo nekuda… U međuvremenu ubijamo vreme.

Prostor ovog aerodroma rediteljka Ksenija Krnajski predstavlja kao svojevrsno čistilište do kojeg vode stepenice uz koje se putnici penju dolazeći odnekud, recimo iz partera ili s nižih spratova; stižu na terminal gde provode izvesno vreme, vode beznačajne i nimalo beznačajne razgovore, raščišćavaju neka od ključnih pitanja vlastitih života, priznaju i otkrivaju bračna neverstva, istinska i priželjkivana, bore se sa svojim krizama, ispovedaju vlastite životne promašaje, suočavaju se sa svojim i tuđim izneverenim nadama, ispraznim egzistencijama, pravim i lažnim životnim dramama, od kojih će neke uskoro biti okončane – ali ne avionskim udesom, jadaju se zbog velikih i malih nedaća, obznanjuju presudne odluke koje će im, možda, promeniti sudbinu, sukobljavaju svoje starosti s tuđim mladostima… I sve to dok čekaju da se nešto dogodi. Recimo da prestane vejavica, promene se vremenske prilike, mine neka od aktuelnih kriza… i da avioni opet polete.

Večina tih aerodromskih susreta je slučajna, ili barem to tako na prvi pogled izgleda; jer kakvi bi, uostalom, bili aerodromski susreti osoba koje polaze na putovanje, presedaju s jednog na drugi let, provode vreme u čekaonici, međusobno se prepoznaju i upoznaju, da bi se onda ispostavilo da se zapravo znaju (čak i kada se prethodno nikada nisu videli), da su jedni za druge čuli, ili da u svom sagovorniku prepoznaju svoje roditelje, svoju decu, stare znance, osobe davno izgubljene u lavirintima onoga što po pravilu zovemo svakodnevna jurnjava…

U tumaranjima aerodromskim holovima oni gube jedni druge i ponovo sreću, no očigledno je da će još dugo, a možda i zanavak ostati izgubljeni, da će ova zaglavljenost u vremenu i prostoru postati permanentno stanje. I to osećanje postaje sve čvršće čak i kada je evidentno da su se neki među njima međusobno pronašli, da jedni za druge predstavljaju rešenje za kojim je svako od njih odavno tragao. Pa i kada se pokaže da su, nakon mnogo godina, uprkos svemu, napokon zajedno. Jer stanje zaglavljenosti relativizuje izgovorenu reč, napokon donetu odluku, rezultat ponovnog susreta, čas srećnog prepoznavanja, pa dramske junake ove priče prepoznajemo kao tragičke likove, kao žrtve objektivnih ili subjektivnih okolnosti koje su usloviljene čekanjem. Ili pristajanjem na čekanje.

Junaci leskovačke prestave gotovo po pravilu govore brzo, često nepovezano, upuštaju se u vratolomne digresije koje kao da im pokatkad omogućavaju da prećute suštinu onoga što im je na umu – ali ne samo sagovornicima, pa i onima koji su bili značajan deo njihovih nekadašnjih života – nego i da ne priznaju istinu o sebi samima. Okviri ovih priča su određeni administrativnim, birokratskim aerodromskim merama, pasoškim kontrolama, carinskom procedurom, policijskim proverama, permanentnim strahom od terorističkih napada i špijunskih aktivnosti, no ni spisateljica ni rediteljka ni kriju da su ovi okviri zapravo lažni, da se odvijaju na samoj površini stvarnosti i da samo maskiraju pravo stanje stvari i istinu da akteri priča mimoilaze vlastite živote. Jer, na putovanja su i pošli bežeći od sebe; tačnije: na proputovanju kroz svoje živote oni se sa sobom nisu sreli.

Tretman prostora kao metafore međuprostora, svojevrsnog limba, prinudne čekaonice i pomenute zaglavljenosti dramskih junaka uslovljava smer scenske stilizacije na kojoj Ksenija Krnajski zasniva svoj rediteljski postupak, pa i sve elemente predstave – od scenografije (Dejan Pantelić) i kostima (Suna Kažić), preko originalne scenske muzike (Vladimir Petričević) do scenskog pokreta (Damjan Kecojević) i dramaturgije (Željko Hubač). Naime, sve na sceni deluje kao stvarno: i masivni stakleni aerodromski zidovi, i srebrnasti transparent sa oznakom terminala, i tipično čekaoničke stolice, i uglancana površina metalnog aerodromskog šanka, i karakteristične barske stolice, i glas, najavljen upozoravajućim gongom, koji povremeno obznanjuje važne informacije… A opet, ništa ovde nije kao u stvarnosti. Sve je pomereno u odnosu na realnost. Svaki od pomenutih elemenata koji definišu prostor jasno nagoveštavaju distanciranje od onoga što nam je iskustveno poznato. Isto važi i za kostime, ali i muziku. Iz toga, dalje, proizilazi i tretman dramskih likova. I ono što oni jedni drugima saopštavaju delovaće sasvim obično, sve dok se ne dotaknu onoga što ih muči, sve dok ne otkriju šta ih zapravo pritiska, sve dok se njihove reči, katkad tek u naznakama, ne prepletu sa tuđim pogledima i replikama, s tuđim željama i nagoveštajima, da bi tek tada postale jasne njihove istinske sudbine.

Neprestano u dosluhu s realizmom, a opet na izvestan način od realizma odmaknut bio je glumački angažman Suzane Grujić, Nataše Stanković, Bojana Veljovića, Predraga Smiljkovića, Petre Dimitrijević, Ivana Jankovića, Jovane Grozdanović, Tanje Krčmarik, Maje Janković, Ane Đorđević, Filipa Radivojevića i Miodraga Krčmarika. Njihova igra bila je kontekstualizovana postupkom kojim je rediteljka kreirala specifičnu atmosferu predstave. Naime, iz promišljeno plasirane stilizacije proizilazi i struktura predstave, naročito naglašena uvođenjem scenski atraktivnih i odlično odmerenih međučinova, te projekcijom natpisa na displeju koji ne samo što imenuju pojedinačne delove priče, nego i uspostavljaju brehtovsku distancu, opominju nas da nismo svedoci realnog života, ali i da je ono što gledamo podjednako istinito kao ono što i sami živimo.

Premda, razume se, uvek određena realističkim okvirom, ova atmosfera je sugerisala iščašenost. Postavljen na elementima karakterističnim za ambijent bilo koje vazdušne luke na svetu, ovako stvoreni ambijent provocira začudnost i sugeriše zaumnost. Jer, iako se sve što se ovde izgovara i događa uistinu pripada svakodnevni, sferi običnog, ponekad konvencionalnog pa i banalnog, smisao radnje i replika nadilazi svakodnevicu, jednostavnost, konvencionalnost i banalnost, a gledaoce uvodi u neobičnu realnost zarobljenog, odloženog ili naprečac (kovodom, recimo) prekinutog ili dockan prepoznatog, dakle osujećenog života. Biće to realnost koja, poput aerodromskih terminala, levitira između svetova, samo prividno ih povezujući.

Uz glas preko razglasa, koji svojom namernom nerazgovetnošću i isprekidanošću potrvrđuje da na ovom aerodromu nema kominikacije te da su sva obaveštenja o čekiranju, otvaranju gejtova, poletanjima, sletanjima ili otkazivanjima letova zapravo beskorisna, nepotrebna ili suvišna, utisak bezizlanosti i beketovska dimenzija uzaludnog čekanja još će više biti naglašeni povremenom pojavom šankerke. Poput utvare, ona iskrsava niotkuda i netragom nestaje, uvek diskretna a za putnike naizgled neprimetna, upozoravajući nas da pristvujemo dešavanjima u ne-prostoru.

Uostalom, u drami je aerodrom zatrpan vejavicom, u današnjem svetu besni pandemija, u ovdašnjoj stvarnosti dešava se beskonačna tranzicija, naše intime dotrajavaju u odlaganju i čekanju, pa ne čudi što su letelice, putnici i naše sudbine zaglavljeni u ovom prostornom i vremenskom limbu. U takvom mraku samo s vremena na vreme bljesnu svici.

Autor

Aleksandar Milosavljević

Medij

3. Program Radio Beograda

Kritika predstave
Svici