Kritičarski karavan | Aleksandra Glovacki: Ždrelo
15619
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-15619,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Aleksandra Glovacki: Ždrelo

„Ždrelo”

Žanina Mirčevski / Snežana Trišić, Narodno pozorište Kikinda

U Narodnom pozorištu Kikinda je, u septembru prošle godine, premijerno odigrana predstava ”Ždrelo”, po tekstu slovenačko-makedonske spisateljice Žanine Mirčevski, u režiji Snežane Trišić, sa Markom Gverom u glavnoj ulozi. Scenografkinja je Ljubica Milanović, kostimografkinja Marina Sremac, kompozitorka Irena Popović Dragović, a koreograf je Andrea Kulešević. Predstava je gledana u okviru Kritičarskog karavana, projekta Ministarstva kulture.

’’Ždrelo’’ Žanine Mirčevski, ujedno i predstava kikindskog Narodnog pozorišta u režiji Snežane Trišić, surova je, bespoštedna prema gledaocu, mučna alegorija o čoveku svedenom na primordijalnu glad. Glad kao primarni motiv, u značenju ljudske pohlepe, ne sugeriše samo naslov teksta – ždrelo, već i naziv glavnog junaka kao Onoga koji je pojeo svoje ime. Okvir teksta je gotovo bajkovit: gladan čovek ide kroz šumu, a kiša koja počinje da pada uliva mu nadu da će se najesti, jer posle kiše rastu pečurke, a one su dobra hrana. A onda se ispostavlja da je vlasnica šume, pa i svega u šumi – što je ogromno bogatstvo – njegova rođena majka, za koju nije ni znao. Postavši naslednik, u mogućnosti je da jede šta hoće, ali njegova muka se tu ne završava. Jer – javljaju se zabrane u vidu dijeta, i gladan čovek na kraju jede seno, s obzirom da su mu je gotovo sve zabranjeno.

Kao u kakvom iskrivljenom bildungsromanu, Onaj koji je pojeo svoje ime, noseći svoju glad kroz tekst, susreće jednog po jednog stanara svog ogromnog poseda, prinuđen da poput Alise prođe kroz njihove pojedinačne priče, usput postajući objektom njihove nezajažljive pohlepe. Susreti se odvijaju u dvoje, nema grupnih scena, a priče koje mu predstavljaju i priređuju, većinom su krvave, od direktnog prenosa ogoljenog sadističkog iživljavanja nad životinjama i ljudima, do nedvosmislene alegorije pedofilnog silovanja. Sve se to iznosi do krajnje mučnih anatomskih detalja, bujicama reči, neobuzdano i nepročišćeno. Jezik barokno zahvata od poetsko jakih pasusa, do citata dnevno novinskih i propagandnih.

Surovost, sadizam, koristoljubivost i merkantilnost, bezosećajnost, amoral – odlike su stanovnika tog šumskog carstva, ali kao i u antičkoj tragediji surovost se ne odigrava pred očima posmatrača, već se prepirčava. Snežana Trišić ne pravi gladijatorski ring od pozorišta, i predstavu koncipira kao groteskni kabare sa prodorno melanholičnim songovima na muziku Irene Popović Dragović. Na praznoj sceni sa travnatom podlogom, kabaretski oživljenoj zlatnim nitima zavese, sumorno sivi, nestilizovani kostim dodatno pocrtava nelagodnost koju izazivaju ta bića (scena Ljubica Milanović, kostim Marina Sremac).

Glumci kikindskog pozorišta, uz pomoć gostiju, uspevaju da vojnički precizno, artificijelno, iznesu svoje emocionalno razgolićene likove. Na prvom mestu to je Marko Gvero, koji je Onoga koji je pojeo svoje ime uspešno predstavio i kao subjekt, ali i kao objekt pohlepe. Izuzetno snažna je Lolita Suzane Lukić, mala monstrum-žrtva, na kojoj se možda najjasnije očitava društveni kontekst potrošačkog vremena i posledice opšteg konzumerizma. Jednako delikatan zadatak imao je Đorđe Marković kao baštovan, glumački sugestivno savladavši bujicu drastičnih opisa mučenja od strane lika nedodirnutog užasom koji izgovara, kome je sve to samo začin jedne rođendanske zabave. Marina Vodeničar kao Amelija hrabro je uvela komičke elemente, čime nije umanjila brutalnost sadržaja, već ga je učinila lakše prihvatljivim; isto se, samo u manjoj meri, odnosi i na Minu Stojaković kao čistačicu.

Branislav Knežević kao Čuvar, Gordana Rauški kao Majka, Dragan Ostojić kao Savetnik, Nikola Joksimović kao Konj, Miljan Davidović kao Lekar i Branislav Čubrilo kao Medved, inteligentno i slikovito upotpunjuju ovaj mozaik žrtava i dželata, u kojem se zlo podrazumeva.

A Onaj koji je pojeo svoje ime posle svega završava kako je i počeo, u šumi, gladan, bez ičega. U moru reči ovog komada mnogo šta ostaje nejasno, a od mnogobrojnih značenja izgubila se jasna poenta, ukoliko ne pristajemo da ogoljena agresija može biti poenta. Manje poštovanja prema tekstu i više humora učinilo bi od ove festivalske predstave i predstavu za publiku.

Aleksandra Glovacki (Emisija ‘’Ars, artifex’’ Programa 202 Radio Beograda, 23.02.2017)

Autor

Aleksandra Glovacki

Datum
Kritika predstave
Ždrelo
Oznake
Kritičarski karavan 2016.