Kritičarski karavan | Ana Tasić: Izgubljeno u prevodu
16415
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16415,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Ana Tasić: Izgubljeno u prevodu

„Božji ljudi”

Bora Stanković: Božji ljudi. Dramatizacija: Milica Kostić, režija: Nataša Radulović, Pozorište Bora Stanković, Vranje

Polazeći od zbirke pripovedaka „Božji ljudi“ Bore Stankovića, dramaturškinja Milica Kostić je uobličila scenski tekst fragmentarne strukture, čiji su glavni likovi prosjaci koji žive od milostinje na groblju, luzeri izbljunuti na deponiju života. Radnju čine upletene pripovesti  o posrnulim brakovima, iskasapljenim ljubavima, neispunjenim čežnjama, prožetim vranjskim dertom, vriscima izmučenih duša zglavljenih u besperspektivne svetove. Iako povremeno izazove empatiju zbog odraza nasukanih života, i poetska osećanja zbog prepoznavanja univerzalnosti ljudske patnje, ovaj scenski tekst preovlađujuće karakterišu stereotipne postavke likova, i slabo produbljene skice tragičnosti sirotinjskih egzistencija. Stankovićevi nadahnuti prizori vranjskih razvalina, lepota lirskih opisa periferije života, pritajena mistika ovih živih mrtvaca, nisu verodostojno preneseni u scenskom tekstu.

Rediteljka Nataša Radulović nažalost nije mnogo pomogla prikrivanju slabosti dramatizacije, naprotiv, one su se izlile u prvi plan. Scenska igra je uglavnom gruba, povišenog tona, pojačanog registra glume. Režiju u velikoj meri određuju upadljive muzičke pratnje i inteludiji (kompozitor Ana Krstajić), uključivanje različitih songova i instrumentalnih partija koje izvode sami glumci, često nedovoljno spretno. Pored sviranja par instrumenata, glumci definišu ritam i udarcima nogu i pljeskanjem ruku, što čine neosetljivo, gušeći radnju. Utisak o neodgovarajućoj krutosti, ali i nespretnosti igre, pojačava galama koju izvođači, bilo namerno ili nenamerno, prave svojim hodom po sceni. To njihovo lupanje koje proizvodi bučno silaženje niz padinu groblja dodatno odvlači pažnju od doživljaja tragične osećajnosti događaja. Muzika ponekada vodi i teatralizovanu fizičku radnju glumaca, kao što je nametljivo istresanje čaršava, što je takođe u neskladu sa suptilnom suštinom pripovesti o životu na društvenoj margini. U celini posmatrano, u predstavi je suviše spoljne radnje, površinskih postupaka, umesto da su se tražili diskretniji načini izražavanja životnih nedaća. Zbog toga se gledalac udaljava od mogućnosti autentičnog doživljaja nesrećnih sudbina Stankovićevih likova, zbog čega se rađa i utisak o tromosti igre.

Radnja se odigrava na padini groblja, metaforičkom putu nizbrdo (scenograf Nataša Radulović), glumci su odgovarajuće realistički obučeni u prosjačke rite, odnosno crninu ožalošćenih lica (kostimograf Ivana Mladenović). Na planu glume, izdvojićemo upečatljivu igru Jelene Filipović, u ulozi Naze koja je suptilnijim izrazom uspela da dočara tragične dimenzije devojke koja odbija „nepristojnu ponudu“ nadobudnog, siledžijskog gazde Mitra (Marko Petričević), birajući radije čast i posledičnu jad prosjačenja. Odmereno je uobličeno rađanje ljubavi između Naze i Ljube (Bojan Jovanović), dostojanstvenog, ali i pasivnog prosjaka, nezainteresovanog da promeni način života. Manje su uverljivo, zbog nategnutosti igre, oblikovani odnosi između Zore (Tamara Stošić) i Petra (Nenad Nedeljković), njihovog sukoba oko rađanja još nerođene bebe, kao i Vejke (Milena Stošić) i Taje (Marko Petričević), definisano njenim razočarenjem u supruga koji je upao u bespovratnu provaliju alkoholizma. Zbog nenametljivo markantnog prisustva je uspešna epizodna pojava Žene (Radmila Đorđević), koja unosi odgovarajući, elegantan  ton igre, koji je trebalo da bude dominantan u predstavi. Njena završna, elegična pesma o neispunjenoj mladalačkoj ljubavi je retko uspešno uobličena osećajnost u ovoj predstavi koja je trebalo da bude lirski snažna oda poniženima i uvređenima, oda životu, uprkos okolnostima neživota. Umesto toga smo gledali bledunjavi odraz svakodnevnice na rubovima društva koji ne iznosi punokrvnu snagu Stankovićevih likova.

Ana Tasić

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

Medij

Politika

Autor

Ana Tasić

Datum
Kritika predstave
Božji ljudi