Kritičarski karavan | Igor Burić: Muzika naše i vaše borbe (za vlast)
15579
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-15579,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Igor Burić: Muzika naše i vaše borbe (za vlast)

„Ruženje naroda u dva dela”

Slobodan Selenić / Andraš Urban, Narodno pozorište Subotica

Slobodan Selenić (1933-1995) je bio poznatiji kao pozorišni kritičar i teatrolog, nego kao dramski pisac, ali za njegovo dramsko pismo važilo je sve što je važilo i za njegove romane, kojima je ostavio najviše traga. Čovek izložen politici kao „golišavi kupač nemilosrdnom suncu na beskrajnom peskovitom žalu, bez hlada”, osovna je pozicija Selenićevog “nepostojanja pisca izvan okolnosti”. Drama “Ruženje naroda u dva dela” praizvedena je relativno kasno, krajem osamdesetih, za pisca koji je važio za posleratnog i izrazito kritički orijentisanog spram jednopartijskog sistema i jednoumlja uopšte. Zato ona dolazi u pravo vreme za još jedno ponavljanje istorije u Srba, nove ratove i podele tokom devedesetih. Podsetimo se, u svojoj najpoznatijoj drami, Selenić je kroz glavni tok opisao pad jednog beogradskog intelektualca, slobodnog i nezavisnog duha, zatvorenog na robiju sa kojekakvim smutljivcima, i četnicima i partizanima.

Dakle, zatvor je paradigma modernog srpskog (jugoslovenskog) društva. Paralelnim tokovima, raportom engleskog majora o zbivanjima tokom Drugog svetskog rata, epizodom Obrenovićevog ubistva Karađorđa, dobija se šira slika i kontekst, daje se odgovor na pitanje zašto je srpsko rastrojstvo konstantno i nerazumljivo, zašto se ne veruje ni u kralja, ni u Boga, ni u šta. Vešto preplićući istorijske i fantastične motive, sa dubokim uvidom u psihologiju svojih junaka, Selenić piše genezu ruženja naroda u smislu njegovog izvrtanja naopako, u potpunu suprotnost svetlog, poštenog, domaćinskog, rodoljubivog i junačkog karaktera, vrednosti proklamovanih u jednoj drugoj vrsti zanosa.

Reditelj Andraš Urban poznat po savremenom postupku dekonstrukcije klasičnog dramskog pozorišta, prilično dosledno inscenira Selenićev tekst. Publiku smešta u centar, radnja se zbiva svud oko njih, čime povećava napetost, okruženost bezizlazom. Ispod različitih zastava kriju se isti motivi – nasilništvo, primitivizam i prostakluk, pa se radnja u zatvoru odvija ispred monohromatske, gotovo crno-bele jugoslovenske trobojke. Miloš Obrenović vlada ispod danas aktuelne, a bočne zidove pokrivaju četničke, “za kralja i otadžbinu” zastave nalik na gusarske, sa kosturskom lobanjom. Mržnja svih prema svima je sveprisutna i jak kontrast ljudskom, patnji i slabostima, evidentnim pokretačima likova da delaju. Snažan komentar Selenićeve drame dat je u potpunom brisanju ionako retkog, ali kontrastno datog ženskog prisustva, principa majčinstva, sestrinstva. Sve likove igraju muški izvođači (Lazar Jovanov, Ljubiša Ristović, Vladimir Grbić, Dimitrije Dinić, Zoran Bučevac, Srđan Sekulić, Milan Vejnović, Jovan Zdravković, Igor Greksa, Jovan Ristovski). Devojčice-anđeli iz komada su plastične lutke. Čak i Čapajev koji
guzicu opisuje kao crkvu, seljanku zatečenu u kukuruzištu prebije, a ne siluje. Iako veran realizmu glavnog toka drame, iako glumci u svedenijim konvencijama žanra svoje likove nastoje prikazati sa punim emotivnim i psihološkim pokrićem, što na momente deluje (ne)poželjno (?) karikaturalno i groteskno, osnovnu tragičku nit “Ruženja naroda u dva dela” Urban postavlja prvenstveno muzičkim sredstvima. Ponovo u saradnji sa kompozitorkom Irenom Popović Dragović, ponovo u izučavanju i specifičnoj muzičkoj obradi nasleđa narodnih i pesama sa borbenom pozadinom, redajući, spajajući i razdvajajući pesme kosovskog, ravnogorskog, NOB-ovskog ciklusa koje se u predstavi izvode uživo, reditelj je uspeo da stvori jednu novu atmosferu Selenićevom komadu. Jednu novu, veličanstvenu i zastrašujuću dimenziju, kakvu samo muzika može da ponudi kao odgovor na reči, reči, nerazumljive i neraspletljive kad je u pitanju istorija političkih borbi na vlasti i za nju. Jer, parafrazirajući Selenićev živopisan govor pozajmljen, dakako, na izvoru, kod nas se samo o tome i radi, oca da mu jebem na mrtvoj majci.

Igor Burić (Dnevnik, 26.10.2016)

Autor

Igor Burić

Medij

Datum
Kritika predstave
Ruženje naroda u dva dela