Kritičarski karavan | Igor Burić: U vatri strasti
16576
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16576,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Igor Burić: U vatri strasti

„Nečista krv”

Prema romanu Borisava Stankovića; dramatizacija Tijana Grumić; režija Jug Đorđević; Pozorište Bora Stanković, Vranje

Pozorište “Bora Stanković” u Vranju nedavno je otvorilo novu, blještavu zgradu. Tačnije, vratilo se u staru, potpuno obnovljenu nakon požara u kojoj je izgorela.

Nešto slično se desilo i sa “Nečistom krvi” Bore Stankovića, romanom kojem je “požar” epoha dimom zamaglio konture savremenosti, koje je Tijana Grumić, potpuno uspela da rekonstruiše (dramatizuje) kao delo našeg vremena. Fragmenti originalnog dijalekta u sprezi sa novim književnim govorom, motivi sjaja i bede ekonomskih, socijalnih, porodičnih, psiholoških odnosa, bljesnuli su i zahvaljujući režiji Juga Đorđevića, pa je vranjska publika ponovo u prilici da uživa u poptunom pozorišnom doživljaju.

Kako se našalila ekipa “Kritičarskog karavana”, projekta Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije pod pokroviteljstvom Ministarsva kulture i informisanja, upotrebljni su svi resusrsi, tehnički i kreativni, kako bi doživljaj “Nečiste krvi” bio što poptuniji. Ponegde se preterivalo, ali da ne cepidlačimo, predstava je veoma vredna pažnje, čak i kad posle dva sata u publici počne vrpoljenje kad će da se završi.

Jedan od osnovnih motiva, kao i u originalnom delu, ostao je patrijarhalni svet u kojem žene, pa i one najlepše i najplemenitije, bivaju osuđene na neravnopravnost, patnju, ostaju podvrgnute nasilju i nemogućnosti ostvarenja, mogućnosti slobodnog izbora. Može se reći i obrnuto, svet muškaraca, osuđen na moć, odgovornost, takođe ostaje bez ispunjenja, bez strasti, bez ljubavi.

Dominantna monološka struktura Stankovićevog dela dramaturško-rediteljski rešena je naracijom. Gotovo u svakoj sceni imamo naratora/ naratorku, dok se dijalozi javljaju , kao u originalnom delu, u onim odsudnim trenucima kada se ispoljavaju prelomni događaji i situacije. Na primer, u centralnom – Sofkinoj “predaji”-“prodaji” (udaji).

Sigurno je da je znatno mogao biti skraćen tok radnje, jer pripovedanje “od Kulina bana”, konstantna repeticija vrlo često gotovo istovetnih motiva, ne doprinosi estetici predstave kao stilska figura. Više je opterećuje. Pored preptostavke o predznanju čuvene priče, još jedno rešenje, koliko god zaista bilo efektno – Sofku igra niz glumica različite starosne dobi i izgleda – što definitivno ima čara u plastičnosti prikaza različitih faza zrelosti, pa i univerzalnosti njenog lika – nakon nekoliko izmena ipak doprinosi i predvidivosti narativa. Najuzbudljiviji trenutak ove vrste rediteljsko-glumačke igre je kada se Sofka, pred neminovnost udaje – udvaja, i dok jedna biva umotana u najlon, druga je davi svojevrsnim perčinom koji je scenski znak za Sofku od početka do kraja. Izvađen iz plastične kese, u njoj i završava, konzerviran, kao vrlo potentan znak nepromenljivosti, ali i znak koji problematizuje određenost ženskog suprotnim atributom (perčin je istorijski gledano po definiciji stvar muške frizure).

Kad smo kod kontrasta, nešto slično u slučaju kombinacije “dva” jezika Tijane Grumić, Jug Đorđević nesumnjivo poentira i drugim scenskim rešenjima reditelja. Savremenim stilom igre, bez preteranih psihologizacija i dramatike. Mizanscenom (koreografijom pokreta) bliže pripadnim građanskoj, savremenoj drami, nego tradicionalno određenom epohom. Raskošnim kostimom Velimirke Damjanović koji davnašnji vranjski ambijent pretvara u savremeno tkanje.

Posebnu simboliku, gotovo filozofsku, u skladu sa karakteristično pozorišnom, ima scenografija Andreje Rondović u čijem centru su “koprene” (zavese, slike, kulise). One skrivaju i otkrivaju, padaju i dižu se, poput istine i laži, smrti i života, onoga što kaže svet i onoga što se govori u svoje ime, sve u isto vreme. Nečista krv, Sofka, i to ne samo jedna. I to ne samo jednom.

Igor Burić

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

Foto: Branko Brandajs (NP Niš), Narodno pozorište Pirot

Medij

Dnevnik

Autor

Igor Burić

Datum
Kritika predstave
Nečista krv