Kritičarski karavan | Irena Plaović: Ispod svih tih zastava
16040
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16040,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Irena Plaović: Ispod svih tih zastava

„Rodoljupci”

Jovan Sterija Popović / Andraš Urban, Narodno pozorište

Gospodu se pomolimo, na početku, na jednostavno ali ubedljivo ,,pomeren“ način – ispod velike freske Umiljenja, najnežnijeg mogućeg prikaza Bogorodice, pravoslavni sveštenik sa svojom pastvom poje na mađarskom. Pravoslavnog, niti ma kog drugog sveštenika, u Sterijinim Rodoljupcima nema, a ova početna intervencija Andraša Urbana isprva se mogla učiniti kao puko ironisanje, možda i tek duhovito podsmevanje religijskim podelama. Međutim, borba za prava ,,malih“ naroda da na sopstvenom jeziku – a ne više grčkom ili latinskom – slušaju liturgiju, jedna je od najstarijih i najvažnijih borbi u istoriji hrišćanstva, i posebnu je ulogu odigrala u ,,slavjanskim“ zemljama; ne samo religijsku, nego i umetničku. Utoliko Urbanova intervencija, samo iz tog jednog ugla, dobija bezbroj značenjskih nijansi – hoćemo li joj se smejati, kao grotesknoj, hoćemo li u njoj videti gorki gubitak ,,narodnosti“, hoćemo li dozvoliti da i na drugim jezicima služba božja ipak još bude sveta, ili ćemo u njoj prepoznati srpsko pravoslavno nametanje mađarskom narodu, koji je danas na tom istom prostoru nacionalna manjina? Kada se prisetimo da je obrnut proces, naime unijaćenje, bilo jedna od najbolnijih tačaka srpskog života u Austrougarskoj, zbog koje su se Srbi poslovično okrenuli Rusiji, vidimo da ovo jedno rediteljsko rešenje sadrži u sebi mnoštvo društvenih i istorijskih implikacija. A kad se na to doda da je pravoslavni sveštenik u izvođenju Branka Jerinića istovremeno Nađ Pal – Mađar, a ne ,,mađaron“, asocijativno korito dubi se u bunar. Odabir crkve kao mesta suštinski političkog ,,sabora“ već je nešto prozirniji, ali ne manje efektan postupak.

Srbi, koji su, kao i Mađari, u ovom Sterijinom komadu o licemerju, o tome kako se u najvećoj stvari umeju poroci dovijati, još uvek podanički, a ne suveren narod – bore se za jedan cilj: da budu manje podanički od onog drugog. San o pravom oslobođenju zasad je suspendovan; i mada, kao uostalom i danas, glasno sanjamo o Dušanovom carstvu, u kojem će svaki mađaron bez mnogo premišljanja pod mač, ipak se ne nadamo nekoj samostalnosti – dovoljno je da budemo jednakiji među jednakima, a svi zajedno pod čizmom istog carstva. U takvom kontekstu, borba između dva naroda postaje još smešnija, ali zadobija i tužnu nijansu, koju Urbanova postavka ubojito pokazuje.

Sva se znakovita rediteljeva rešenja ne mogu ovde pobrojati, ali pomenimo još samo tri, koja, kao i scene u hramu božjem, doprinose značenjskom usložnjavanju drame našeg klasika. Skoroteča, u izvedbi Bojana Krivokapića, zapravo je Eden, brat i sin drugih zakletih rodoljubaca Milčike (Suzana Lukić), Nančike (Anastasia Mandić) i Žutilova (Slobodan Beštić) koji kod Sterije ne govori srpski i njegovi mogući nedostaci tek su nagovešteni u izuzetno oskudnom tekstu koji izgovara – u ovoj postavci je osoba sa smetnjama u razvoju. Potkraj predstave, sedeći ispod natpisa Fly from Belgrade, u Srbiji u koju su rodoljupci prebegli (jedno u nizu inventivnih scenografskih rešenja samog reditelja), Eden Skoroteča u bunilu ponavlja naučene rodoljubačke fraze, sa strašću u deklamaciji koju ne razume. Je li posledica smetnji u razvoju spremnost da se poveruje u ideale rodoljublja, ili verovanje u takve apsolute (kad je rodoljublje sve je dozvoljeno!) dovodi do smetnji u razvoju pojedinca? Sterijinu kritiku strasti i sebičnosti, nevaljalih i pokvarenih, Urban u ovoj postavci proširuje i na upitanost o konceptima nacionaliz(a)ma, i to čini na način čija je sugestivnost dovoljna da poneki rodoljubac sa indignacijom napusti gledalište. A kao prilog ovom sočnom parčetu velike Urbanove konstrukcije dolazi ironična slutnja o tome kako će najmlađi rodoljupci koji kao navijeni viču otačke fraze, istovremeno želeti samo jedno – da odlete iz otadžbine.

Pre nego što će rodoljupci uopšte u tu otadžbinu stići, kao psihički ranjenici, oni prolaze kroz brze preokrete u odnosima sa drugima. Menjanje kokardi na njihovim reverima, od mađarske, preko srpske, do njihovog spoja, komička je zamisao samog Sterije, i u Urbanovoj postavci funkcioniše kao jedno od najočiglednijih ukazivanja na nestabilne i varljive odnose među susedima. Njegova režija, međutim, sadrži i izvesne teže čitljive prizore; scena sa trima junakinjama (Anastasia Mandić, Suzana Lukić, Nela Mihailović) u bade-mantilima, koja podseća na posetu spa-centru, čini se na prvi pogled nesuvislom.

Usred ratnih pokliča, složenih političkih previranja i brzih promena okolnosti, junakinje bezbrižno idu u spa? Poznata je okolnost današnjice, međutim, da Srbi u Mađarsku uglavnom putuju u banje; oni su najčešći posetioci mađarskih spa-centara, koji su povoljni i koji su blizu. A kada se skinu i posvete jednom spa-velnes tretmanu, rodoljupci na trenutak postaju privatne ličnosti, a ne kolektivni glas, a u tim ličnostima ima čak možda mesta i za priznanje lepote neprijatelja. Rodoljubice su protiv Mađara, ali njihovi oficiri su uprkos tome zgodni; a i banje su džabe.

Četvrto rešenje koje ćemo ovde pomenuti tiče se života i smrti. Rezoner Gavrilović, koji završava Sterijino veselo pozorje, najavom da će o rodoljupcima pripovedati, u predstavi Narodnog pozorišta neće dobiti tu šansu. U svedenom i ciničnom izvođenju Predraga Ejdusa, on završava izrešetan i sklonjen u mrak. Ovaj čin pokazuje se u Urbanovoj predstavi kao tužna neminovnost: da li smo zaista očekivali da razum preživi krvavi rodoljubački pir?

Političnost ove postavke očigledna je na tako mnogo nivoa, osvedočena u scenografskim rešenjima i u znakovitim i upečatljivim kostimima Marine Sremac (od haljina u bojama srpske trobojke, preko majica sa natpisom Vojvodina, sve do narodnih nošnji i navijačke trenerke), pa im dodatne interpolacije i nisu bile potrebne. Zbog toga, čini se, umetnut song o svim našim vladarima iz prethodnih decenija, koji imaju pravo, dodatno potcrtava poentu koja je već na mnogo inventivnije načine doprla do nas. I inače su songovi, od kojih je možda najupečatljiviji onaj na poznate stihove Đure Jakšića, najznačajnijeg našeg pesnika patriotizma, ,,Padajte, braćo!“ predugački, razvučeni i ne služe uvek prirastu značenja ili jačanju utisaka. Neki od njih, kao jedan praćen koreografijom rodoljubivih amazonki – čitavog muškog dela ansambla presvučenog u ženske uniforme – otvaraju značajna pitanja o konceptima muškosti-u-ratu i poziciji žene koja ,,ne zna ko je kakve vjere“ – ali se poklopac sa tih pitanja nikada sasvim ne podigne. Pri samom kraju, u sceni u kojoj novopečeni Srbijanci u narodnim nošnjama, ali pod toplim bundama (i budnim očima?) Rusije, izveštačeno govore beogradskim akcentom, predstava hoda po ivici kiča, ali čini se da ne pada u taj ponor, pa bi se ovakvo ivičenje moglo okarakterisati kao hrabro – ali je pitanje dokle je to smelost, a odakle razmetanje sopstvenim umećem hodanja po žici, koje ne doprinosi mnogo ukupnoj vrednosti ove inače moćne predstave.

I glumački ansambl prepoznaje tu moć, pa u ovoj predstavi svi zajedno požrtvovano igraju, trudeći se da budu na nivou izuzetnog teksta i režije. Naročito su posvećeni Nikola Vujović (Smrdić), Hadži Nenad Maričić (Šerbulić) i već pomenuti ženski trio, u kome se izdvaja Nela Mihailović (Zelenićka), dok su pojedini manirizmi Pavla Jerinića (Lepršić) i Bojana Krivokapića (Skoroteča) ovde vešto iskorišćeni, pa ne spuštaju ukupan nivo glumačke igre, u predstavi koja i nije primarno glumačka i u kojoj je igra pojedinca podređena rediteljskom konceptu. Uigrani anasambl pokazuje takvu veru u taj koncept, da bi uloga sveštenika s početka, čijoj se mađarskoj službi pridružuje rodoljubiva pastva, mogla sasvim lako da pripadne samom Andrašu Urbanu.

Autor

Irena Plaović

Datum
Kritika predstave
Rodoljupci
Oznake
Sumnjiva lica