Kritičarski karavan | Mina Stanikić: Ko vas gleda?
16338
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16338,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Mina Stanikić: Ko vas gleda?

Osim mene koja gledam (obe) selekcije 63. Sterijinog pozorja, iste selekcije gleda još stotine posetilaca Pozorja, takozvanih Sterijanaca, o kojima napismeno i sa dokazima izgleda da ne znamo mnogo, zvaničnih i javnih podataka o njima i nema, čini se takođe da nema ni internih, a empirijski, opservaciono, svaki bi pažljiviji posetilac, Sterijanac, zaključio isto ono što je zaključio i direktor Sterijinog pozorja Miroslav Radonjić u jednoj mejl prepisci sa mnom, posetiteljkom Sterijinog pozorja – „Od srednjoškolske i studentske populacije, koje po pravilu zanimaju moderniji i provokativniji pozorišni izraz i estetika, kao i ostvarenja koja se izvode na „Pozorju mladih“ do onih gledalaca koji decenijama prate naš festival i ne propuštaju nijednu predstavu. Tu je, razume se, i stručna pozorišna javnost, kritičari i novinari, što je takođe značajan deo publike Pozorja“.

Kako sam u vreme Pozorja još uvek bila studentkinja, a pritom sam slobodna da sebe smatram i pozorišnom kritičarkom, te kako me provokativniji pozorišni izraz zaista više zanima, mogu zaključiti da je direktor Pozorja bio u pravu kada je naveo spomenute tri vrste Sterijanaca, jer sam kao predstavnik dve od tri navedene grupe zaista bila na Pozorju, ali mogu i da zaključim da ja i meni slični onda, činimo 2/3 publike Pozorja. Uzimajući u obzir moju opservacionu procenu sastava publike, ne čini mi se da je prethodno izveden logički sled o identitetu 2/3 publike istinit.

Naime, biću slobodna da sebe sa trenutnih četvrt veka starosti nazovem mladom, a mogu reći da mladih nije bilo mnogo (ili bar 1/3) na Pozorju (podatak iz lične opservacije), ipak, činilo se da ih je bilo više nego prethodnih godina, bilo je dosta studenata novosadske Akademije (podatak na osnovu ličnih poznanstava), koji su čak uspevali da se domognu nekih karata, ili su ulazili „sa strane“, bilo je i učesnika Pozorja mladih koji bi se zadržali po dan, dva, tri, ušli bi na neke predstave, na neke druge i ne bi, jer su predstave većinom bile rasprodate, a mesta na stepenicama nema beskonačno mnogo. Manje-više, to je to, „opšta populacija“ mladih teško se dala videti. Dakle, mogla bih da zaključim da grananje publike Pozorja na tri nije grananje na jednake grane, jer mladi ne čine 1/3 Sterijanaca. Kako mi je iz Pozorja rečeno da se procenat protokolarnih karata namenjenim medijima, kritičarima, specijalnim gostima, žiriju, itd. odnosno kategoriji stručne javnosti kreće oko 30% (trećine, jel), mogu da zaključim da je manjak mladih nadomešten viškom grupe „gledalaca koji decenijama prate festivali i ne propuštaju nijednu predstavu“.

Sve ovo, međutim, može da ostane samo na nivou nagađanja i sigurno donekle istinite opservacione procene, kako moje, tako i direktora Pozorja, jer, kako se čini, analitičkije, profesionalnije i posvećenije analize publike (kupaca karata, njihovih demografskih i socioekonomskih parametara) nema. Posledično, ukoliko ne postoji objektivno istraživanje tržišta (Sterijanaca), neće biti ni objektivnih rezultata na osnovu kojih bi se mogla graditi bilo kakva strategija razvoja publike Pozorja, što umnogome prepušta publiku samu sebi –  dovodi do preovlađivanja, biću slobodna da tvrdim, one višedecenijske publike koja Pozorje pamti u punom sjaju velike jugoslovenske pozorišne scene, publike naviknute na Pozorje, dok istovremeno računa na nekakvu samoiniciranu odgovornost mladih prema Pozorju zbog koji će mladi zapravo i doći na Pozorje. Dalje, niska cena karata (400-600RSD, otvaranje 800RSD) koju Pozorje godinama održava i u mogućnosti je da je takvom održava jer se finansira iz državnog resora, dobra je koliko i loša stvar – ona omogućava mladima (i pretpostavljeno finansijski lošije stojećima) da ih kupe (ali, mladi ih ipak neće kupiti, podatak iz lične opservacije), ne samo mladima, već generalno građanstvu koje je, poznato, u ne-tako-dobrim (eufemizam) materijalnim uslovima, što je vrlo lepo, jer čini kulturu pristupačnom. Sa druge strane, finansiranje iz državne kase koje omogućava nisku cenu karata, jer samo Pozorje kao festival budžetski ne zavisi od prodaje karata, daje prostora za lenjost festivala kada je „nega“ i „birga“ o publici u pitanju, pa se tako lako propušta ispitivanje sopstvenog tržišta.

U nedostatku bilo kakvog anketnog istraživanja kupaca karata, preostaje jedno anketno istraživanje sprovedeno tokom samog trajanja festivala – ocena publike. A na osnovu ocene publike, moglo bi se, premda dosta slobodno (a slobodno je reč koja se dosta promalja kroz ovaj tekst, verovatno zbog nedostatka čvrsto utemeljenih dokaza, mada ko zna, možda me ovo potakne da sledeće Pozorje sprovedem istraživanje), zaključiti par stvari o Sterijancima.

Šta voli: Sterijanac voli susede i prati selekciju Krugovi, a ove godine su u selekciji Krugovi dve od tri predstave hrvatske. Trava je zelenija kod komšije, pozorište je kvalitetnije kod suseda. Što jes – jes, gledajući čitavu takmičarsku selekciju Pozorja i uzimajući je za reprezentativni uzorak pozorišnog stanja u Srbiji, te poredeći ga sa dve hrvatske predstave iz selekcije Krugovi, jasno je da su predstave iz susedstva drastično upečatljivije. Sterijanac stoga najviše ocene daje predstavi Črna mati zemla ZKM-a i Črna mati zemla dobija nagradu publike (i bar petominutne stojeće ovacije). Sterijanca, međutim, treba podsetiti da je, naposletku, sve stvar konteksta, pa tako treba imati na umu činjenicu da je Črna mati zemla igrana nakon niza predstava teško do nikako dostojnih nalaženja na ovogodišnjem Pozorju (kao npr. predstava koja je trebalo da se zove Sergej Trifunović igra Disa, ali se umesto toga, nekom greškom, zove Utopljena duša), a Sterijanac  malo posle 1 izjutra nakon više od trosatnog boravka na predstavi (i nakon sedam dana intenzivnog sterijanja) može biti sklon smetanju značaja konteksta sa uma. Isto tako, druga hrvatska predstava, Ljudi od voska, bila je, premda manje uspešna od Črne mati zemle, i dalje dosta uspešna sa osvojenim trećim mestom u trci za nagradu publike. Obe ove predstave bile su „velike predstave“ – nastale po tekstovima koji su prethodno zavredili čitalačku pažnju (roman Črna mati zemla je bestseler u Hrvatskoj) ili pažnju čitave javnosti (u Ljudima od voska poznati pisac Mate Matišić poigrava se sa ličnim i sa fikcijom, što gotovo uvek dovede do pažnje javnosti), sa velikom glumačkom ekipom, sa velikim elementima scenografije i sa dugim trajanjem. Velike predstave lako povuku gledaoca da za njih glasa najvišom ocenom, no ovo su bile predstave za koje bi Sterijanac lako naveo uverljive argumente zašto glasa visokom ocenom, te se Sterijanac ne krivi za davanje visoke ocene susedima, ali možda bi trebalo (eksperimenta radi) pokušati sa igranjem istih predstava na istim novosadskim scenama van konteksta loših predstava Pozorja, uz hipotezu da bi petominutne stojeće ovacije upućene Črnoj mati zemli bile skraćene za 30-50%.

Šta misli da voli, a ni ne zna da ne voli: Sterijancu humanizam nije stran i kao takav, Sterijanac je pogodan za padanje pod podvodljivu, površnu (mada verujem ne namerno površnu) brigu o marginalizovanim i vulnerabilnim grupama. Sterijanac se ove godine ganuo na pojavu predstave …i ostali kojoj je dodeljeno 4. mesto (od 12) po ocenama publike. Možda zbog umora od silnih odgledanih predstava, možda zbog lagodnog uživanja u činjenici da se profesionalno pozorište predstavom u takmičarskoj selekciji Pozorja (a samim tim i Pozorje) bavi onima koji se retko viđaju u pozorištu, kako u publici, tako i na sceni, Sterijanca je lako povela zavodljivost teme i samoidentifikacije (kao predstave koja se bavi marginalizovanima) ove predstave, te Sterijanac nije video dublje od „pisale mlade žene o homoseksualcima, Romima, alkoholičarima i osobama sa invaliditetom, kako“. Ne gledajući dublje, Sterijanac se nije zapitao gde su u toku nastajanja predstave bili ti homoseksualci, Romi, alkoholičari ili osobe sa invaliditetom – nisu bili ni blizu predstave, te je Sterijancu promakao utisak da se glas ne daje marginalizovanima, već da se njihovi glasovi nahuju od strane po tim pitanjima privilegovanih. Ups!

Šta bi trebalo da voli, a ne voli dovoljno: Sterijanac će radoznalo otići da pogleda koprodukciju Bitef festivala i Narodnog pozorišta, umetnički je Novi Sad uvek imao respektabilno mišljenje prema umetničkom Beogradu, i stoga se Carstvo nebesko teško ili nikako propuštalo. Međutim, nakon odgledane predstave u kojoj glumci naizgled samo sede, Sterijanac će sleći par puta ramenima, pomalo razmisliti, a pomalo odlučiti da je od analiziranja značenjski dupke punog minimalizma slovenačkog reditelja Jerneja Lorencija dosta rasterećenije svoje razmišljanje zaustaviti na nivou vrlo dobrih glumačkih izvedbi glumaca koji su i inače vrlo dobri (uzmimo primer Olge Odanović). Sterijanac svojim glasom pozicionira Carstvo nebesko iza …I ostali iz istog razloga iz kog pozicionira …I ostali ispred Carstva nebeskog, jer je Sterijanac (u oba dotična slučaja) blago mrzovoljan da podvrgne pogledano detaljnijoj analizi od površno negativnog „samo sede“, odnosno površno pozitivnog „brinu se o marginama“.

Šta ne voli: Dve su predstave od celog Pozorja ostale nerasprodate i to su čia semenke, joga i seks predstava (inače nazvana Svedobro) i ruski Nušić. S obzirom da u Svedobro ne igraju poznati glumci, ne režira je niti je piše zvučno ime, te s obzirom da predstava dolazi iz manjeg pozorišta (Užice), ona se može kao takva podvesti pod manje popularnu, pa se može objasniti njena nerasprodanost. Međutim, manje je jasno zašto ruski Nušić ostaje nerasprodat, s obzirom da ga režira zvučnije srpsko ime (Milan Nešković), te da kao jedina strana predstava u zvaničnoj selekciji svakako predstavlja neku vrstu egzotike – plus nije bilo koja strana, nego bratska strana. Možda je Sterijanca odbilo baš to što bi morao da čita titl, možda je Sterijanac pročitao ruske kritike (negativne), možda je nešto treće bilo u pitanju, no oni Sterijanci koji su otišli na predstavu, nisu bili srećni, te je tako ruski Nušić završio na poslednjem mestu po glasovima publike (čak i iza predstave koja je mogla da se zove i Sergej Trifunović recituje Možda spava). Sterijanac ne voli kad se dira u njegovo, a njegovo je Nušić, kao što bi njegovo bio i svaki već ustoličen srpski pisac (npr. Sterija). A kad se ono što je „Sterijančevo“ ili ono što je ustoličeno „naše“, veliko i za poštovanje, vodi rediteljskom proizvoljnošću Milana Neškovića u osavremenjavanju Ožalošćene porodice ubacivanjem otelotvorenih Benksijevih murala (kontekst se još uvek traži) ili crvenih adidas trenerki pozajmljenih iz filma Rojal Tanenbaums Vesa Andersona (kontekst se još više traži), onda to boli više nego nešto možda manje grdno rediteljski vođeno što nije ustoličeno naše. Verovatno da nije bila namera da se uvredi i povredi Sterijanac ovim čitanjem Nušića, ali biće da je Neškovićeva kontekstno-konceptualna proizvoljnost prema Nušiću više bolela Sterijanca od Neškovićeve kontekstno-konceptualne proizvoljnosti prema dosta mlađem i još više neafirmisanom piscu komada koji je otvorio Pozorje.

Ovakvo šaljivo (ali u svakoj šali pola istina, ovde možda i više) promatranje afiniteta Sterijanaca može ostati samo u domenu šaljivog i poluistinitog, jer, kao što je već rečeno, pravog istraživačkog materijala manjka. To što ga manjka, te što se o publici malo brine, ne šteti opstajanju Pozorja kao takvog, jer ono stoji na dosta čvrstim stubovima svog ranijeg, ustoličenog sjajnog postojanja. Međutim, dovodi se u pitanje svrha njegovog postojanja, jer ukoliko se o publici ne brine (što, evidentno ne znači da je nema, dapače, ima je dupke puno na svim sem dve predstave, ali to, pak, ne znači da će je biti i kada višedecenijski posetioci Pozorja izumru – zvuči grubo, ali desiće se jednog dana neminovno), onda bi se postojanje Pozorja moglo prevesti u postojanje Pozorja radi Pozorja, plejade predstava koje se igraju radi samih sebe (ne čak ni radi usporedbe različitih predstava i preseka stanja na srpskoj sceni, jer sa ovom godinom i više nego očigledno, čega je Pozorje presek zavisi umnogome od ličnog afiniteta selektora), možda radi nagrada, ali u svetlu prošlogodišnjih nagradnih dešavanja, ni to nije sasvim izvesno. Završavam ovaj tekst u nadi da će u narednih nekoliko godina Pozorje pokrenuti istraživanje sopstvenog tržišta, a uz to i inicijativu za razvoj mlade publike, te da će ovu inicijativu shvatiti kao samoinvesticiju, jer će biti vremena kada neće biti ove višedecenijske publike, a do tada bi trebalo da Pozorje može da se osloni na sada mladu, a tada potencijalno novu višedecenijsku publiku (ako se sada mlada publike ne iseli masovno za Švajcarsku).

Mina Stanikić

Autor

Mina Stanikić

Datum
Kritika predstave
Sumnjiva lica 2018