Nataša Gvozdenović: Gde je nestao Harms
Mila Mašović Nikolić / Angelčo Ilievski, Narodno pozorište Niš
Komad ’’ Gde je nestao Harms ’’ Mile Mašović Nikolić počinje kao pozorište u pozorištuteatar je na jedan način polazna tačka priče koju pratimo- vrsta biografije Danila Harmsa dokumentarna fikcija kako kaže autorka teksta.
Predstava od samog starta daje osećaj otvorenosti i bliskosti, deluje na više planova od kojih su naravno najvažniji onaj intimni koji pripoveda o Harmsu kao ličnosti i stvaraocu – o odnosu sa bližnjima i inače tipu kakav je Harms bio- podjednako ubojito duhovit i lucidan, na jedan način neodoljiv, do drugog šireg plana koji govori o odnosu pojedinca i sistema, o represivnom sistemu koji Harmsa urniše, kruni, dovodi do ludila i na posletku odvodi u smrt. Harmsa vrlo ubedljivo Igra Dušan Matejić- spontano i jasno igrajući razne faze Harmsovog života- od dečačke slobode i kreativne nesputanosti koja buja, preko zavodnika, do potpuno slomljenog čoveka nakon policijskog urnisanja i boravka u zatvoru.
Scenografija Veljka Stojanovića koja delom visi odnekud od gore, sa nekog plafona koji ne vidimo, preko kostima koji najpre pripadaju pozorišnoj epohi nosi u sebi atmosferu piščeve izuzetne pronicljivosti, duhovite ironije i apsurda tu je i prisustvo pretnje, svest da postoje bespuća u kojima možete samo nestati, koja vas gutaju po kazni, a da vi ni ne znate – koja je vaša krivica. Zvuk voza koji se negde odnekud čeka, magla koja u jednom trenutku obavija scenu i publiku- možda nas čak i guta- svojim postupkom reditelj Angelčo Ilievski nas stavlja u poziciju u kojoj smo svesni sopstvene krhkosti, života koji prolazi brzo i apsurda u kojem se svakako lako možemo naci.
Posebno je zanimljiv plan porodičnih odnosa u Hramsovoj roditeljskoj kući i odnosa sa ženomuloge su podeljene tako da Evgenija Stanković igra i ženu i majku, Risto Bukvić oca i psihijatra oboje lako prelaze iz jedne u drugu ulogu- ostavlajući nam da se pitamo koliko su slične supruga i majka i koliko je otac pozvao ( na izvesta način naravno) psihijatra u Harmsov život. Otvorenost predstave i ukazivanje sa jedne strane na apsurdno sputavanje koji ume da obavije ljudske sudbine ’’mi danas živimo Harmsa’’ kaže reditelj, a sa druge strane svojom igrom i slikama koje nam pružaju na sceni čitav tim ove predstave istovremeno poručuje da je pozorište s mesto gde možete treažiti ono nadnaravno. U bljesku, trenu, sceni, osećaju. Jer je umetnost tu da spere prašinu svakodnevnog života sa naših duša.
Nataša Gvozdenović (Radio Novi Sad, 20.11.2015)