Kritičarski karavan | Nataša Gvozdenović: Slika sveta u raspadanju
16642
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16642,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Nataša Gvozdenović: Slika sveta u raspadanju

„Strah”

Igor Vuk Torbica, Narodno pozorište Pirot

Predstava „Strah“ autorski je projekt Igora Vuka Torbice u produkciji Narodnog pozorišta u Pirotu. Nastala je inspirisana motivima tekstova   Franza Xavera Кroetza a gledala sam je  u Vranju na festivalu ‘ Joakim Vujić’ .  Festival profesionalnih pozorišta Srbije “Joakim Vujić”, predstavlja pozorišne produkcije koje su nastale u pozorištima južno od Beograda. Uobičejeno je da se ovaj festival najboljih predstava profesionalnih pozorišta u Srbiji održava se u maju mesecu, svake godine u drugom gradu, a organizuje ga tamošnje pozorište.Ove godine, zbog pandemije održan je u periodu od davdesetčetvrtog oktobra do drugog novembra u organizaciji Narodnog pozorišta ‘ Bora Stanković’ u Vranju. Organizacija festivala bila je izuzetna mešavina visokog profesionalizma i topline juga, što je zapravo, idealna kombinacija. Organizacija je bila odlična  zahvaljujući čitavom timu, ali najpre direktoru pozorišta Nenadu Joviću i umetničkom direktoru Bojanu Jovanoviću. Najtačnije  je rekao direktor Novosadskog pozorišta Valentin Vencel( koji je bio u žiriju festivala uz reditelja Vlatka Ilića i glumca Slobodana Ljubičića) da su iskreno topli bili svi, doslovno od portira do direktora kuće.

Selektorka dramaturškinja Branislava Ilić predstavila je visokokalibrisanu selekciju čiji je naslov bio ‘Strah? Smeh? Sloboda? ‘ što je ujedno bio i slogan festivala. U izveštaju  selektorke  Branislava Ilić kaže: ‘ “Smeh ubija strah” kaže Umberto Eko u romanu Ime ruže, dodajući “a bez straha od đavola nema potrebe za Bogom”. Gledajući prijavljene predstave iz ovogodišnje produkcije, nisam mogla ni da pretpostavim do koje mere će neke od njih biti aktuelizovane trenutkom u kome smo se našli usled pandemije. Mislim da je malo onih koji još uvek veruju da će se sve nastaviti tamo gde je stalo, a u kom pravcu će se svet pokrenuti iz ovog prinudnog mirovanja, ostaje da se vidi. “Onaj ko prevlada svoje strahove biće istinski slobodan” podučio nas je Aristotel, a ja verujem, da čovek oslobođen straha, pored svih predikcija, algoritama i projekcija, još uvek moţe i ume da iznenadi. I sebe i druge. U društvu i u pozorištu.’’

 

Predstava ‘ Strah’ Narodnog pozorišta u Pirotu  obrađuje temu straha koju , dakle, selektorka Branislava Ilić, predstavlja kao jednu od tri velike teme a koje su gradile  okvir i činile slogan festivala.

”Jednako smo tako pokušali, pre svega, da svemu tome damo nove obrise neke vrste društvene alegorije o strahu i našoj građanskoj nepomičnosti u situaciji u kojoj smo svi nekako našli, u koju smo svi nekako skliznuli.“ Кaže u rediteljskoj reči  Igor Vuk Torbica. Ovom predstavom je želeo da se kroz delove Кroetzo-ovih tekstova osvrne na današnji trenutak i kroz stvoreni amalgam izvaja celina koja oslikava našu današnjicu.

Scenu čine Grupa komšija u jednoj zgradi. Na predlog jednog od njih, tačnije na konstataciju da su udaljeni , počinju da se druže. Članovi nastale grupe među sobom  postaju bliski, okupljaju se za jednim stolom u hodniku zgrade i dele ono što se u grupi podeliti može, nešto biva izrečeno nešto prećutano, ali se nazire empatija i solidarnosti koja se razvila između članova. U jednom trenutku u grupu ulazi uljez, odnosno momak jedne od članica grupe, mesar, povučen tip. Кako predstava jasno stavlja do znanja da su svi naši junaci obuzeti nekim od egzistencijalnih i drugih strahova, nama biva nagovešteno da je svet oko njih organizovan u jednom totalitarnom obliku, da je kod pojedinca odnegovana kultura straha u svrhu kontrole društva kojim se nagriza njegov kolektivni identitet. Predstava jasno slika svet u raspadanju, dubokoj krizi svih vrednosti. Naši junaci predstave su uronjeni taj kontekst.

U svakom slučaju grupa Кomšija se prepušta eksperimentu , vrsti misije, da se zatvori prema spoljnom svetu dok ne prođe opasnost. Oni prestaju da rade, odlaze na bolovanja. Mesar postaje vođa koji počinje manipulisati grupom…..

 

Reditelj stvara predstavu čiji se narativ stalno osipa, pun je nagoveštaja i pre svega kreirajući atmosferu duboke egzistencijalne krize,dozvoljva mogućnost da se zapitamo. Dramaturgija ove predstave jednaka je jeziku savremenog čoveka koji je daleko od idejne celovitosti, fraktalan je, otvoren na više polja, ali niste sigurni gde vas vodi.

Reditelj Igor Vuk Torbica svojom rediteljskom veštinom pokreće, zastrašujuće slutnje, nagoveštaje, sa kojima ostajemo sami, da dovršimo slike u našoj mašti, započete na sceni.

U predstavi igraju: Aleksandar Radulović, Aleksandra Stojanović, Zoran Živković, Natalija Geleban, Milan Nakov , Danijela Ivanović,  Aleksandar Aleksić i Danica Stanković – prostor scene je „privatizovan“, svaki od likova nosi privatno ime glumca. Glumci, taj ni malo jednostavan zadatak, stalnih prelazaka iz ličnog u rolu lika igraju vrlo spretno lavirajući. Igra je  zrela, koncentrisana, laka i zato uspevaju da stvore utisak zajednice na sceni, duhovitu i strašnu u isti mah. Gledaoca neminovno uvlači u atmosferu predstave i čini od njega , na jedan način, saučesnika.

Autor scenografije i kostima je Andrea Rondović koja, kako sama kaže u razgovoru nakon predstave, prati dramaturgiju prostora, dajući okvir glumcima  a tako i publici, za niz spontanih asocijacija.

Muzika Stefana Filipovića odlično oglašava atmosferu predstave, jasno balansirajući između nagoveštaja straha, a zatim senčenja slutnji većih od straha poput užasa, a da bi u intervalima tih krajnosti, podražavala atmosferu opuštenosti, čak prijatnosti. Muzička matrica predstave je složena i  rafinirana.

Predstava ”Strah” Narodnog pozorišta u Pirotu sjajno  prikazuje problem anomije društva, raspada kolektivnog identiteta i suočenost sa nemoći pred elementarnim egzistencijalnim strahovima (mrak, samoća, bolest) kao i neuspeh da se preostalim kolektivitetom (komšiluk) ti strahovi prevaziđu. Na nesreću ili usud ljudske vrste, gde imamo kolektivitet moramo imati i vođu. Ova predstava je umetnička refleksija današnje društvene svesti prostora na kojima živimo.

Nataša Gvozdenović

nedeljnik Vreme broj 1558. 15. novembar 2020

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

Autor

Nataša Gvozdenović

Medij

nedeljnik Vreme

Kritika predstave
Strah