Kritičarski karavan | Svetislav Jovanov: ZRAČENJE APSURDA
16773
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16773,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.1.1,vc_responsive

Svetislav Jovanov: ZRAČENJE APSURDA

„Ћелава певачица”

Ежен Јонеско, режија: Ива Милошевић, Народно позориште Сомбор,

glumci pevaju i drze se za ruke

Očigledno je duh Ežena Joneska (1909-1994), tvorca  „ pozorišta apsurda“,  pohodio one koji su odlučili da prvi muškarac u Velikoj Britaniji, koji će biti vakcinisan protiv virusa „covid 19“, bude osoba po imenu – Vilijem Šekspir! Život, eto, pored romana, piše ponekad i (apsurdne) drame – potrebno je „samo“ da se za to steknu uslovi.  A pozorišna iskustva proteklih par decenija govorila su da je veoma teško, bez obzira na njihovu prekretničku istorijsku ulogu,  uprizoriti  Joneskove tragične farse – od „Lekcije“ do „Nosoroga“ – na način koji bi provocirao savremene gledaoce. U tom kontekstu, postavka Joneskovog remek-dela „Ćelava pevačica“, koju je u somborskom Narodnom pozorištu realizovala Iva Milošević predstavlja  vredan poduhvat, u kojem se autentičan istraživački smer spaja sa atraktivnom obnovom joneskovskog neodoljivog, a istovremeno uznemirujućeg humora.

Jer, od pariske praizvedbe „Ćelave pevačice“ proteklo je punih sedam decenija – razmak veći od onog što deli  Šekspira i Molijera. U međuvremenu, svetskom dramaturgijom i pozornicom protutnjali su razbarušeni Living teatar i nemački novi naturalizam, asketsko pozorište Grotovskog i Kantora, rediteljski iskoraci od Bruka, Štajna i Efrosa do Vilsona i Lepaža, Bondova destrukcija sveta i Bernhardova destrukcija morala,  Sara Kejn i Sigarjev…dakle, čitave epohe.  Kako onda istinski aktuelizovati  besumnje i dalje intrigantan Joneskov  komad , koji, polazeći od banalnosti malograđanskog uma i mehaničnosti njegovih institucija,  „zahvata“ raspad samog jezika (u svetu kao i u pozorištu), da bi dosegao sliku komične bezličnosti pojedinca i tragične proizvoljnosti sveta? Zasnovana na nameri da se parodiraju konvencije melodrame i salonske komedije naravi, „Ćelava pevačica“, kroz situaciju jedne notorne „engleske večeri“ – to jest posete bračnog para Martinovih bračnom paru Smitovih – uobličava dramsku platformu koja teži da podstiče smeh (nad ljudskom bespomoćnošću) i užas (zbog ljudske preduzimljivosti).

Kao da je inspirisana autorovom davnom napomenom da se on bavio „čisto pozorišnim problemima“, Iva Milošević suptilno uočava da se polazište za postavku „Ćelave pevačice“ nalazi u samom pozorištu – tačnije, u sučeljavanju savremenih žanrovskih i stilskih strategija sa očekivanjima savremenog senzibiliteta. Najpre, čitav ambijent joneskovskog „ne-dešavanja“ oličen je u stilizovanom (skorojevićskom) salonu,koji od svake druge realnosti odvaja grimizni zastor – kao nesumnjiva aluzija na Linčovu „Twin Peaks“. Drugi delotvoran postupak jeste građenje kontrasta između uvodne sekvence Smitovih (ekstatična Dragana Šuša i precizni Ninoslav Đorđević), u kojoj akteri, akumulirajući sredstva stilizacije i persiflaže, predočavaju konvencionalnost malograđanske svakodnevice ali i ispraznost porodičnih veza. Posetioci Martinovi, pak (šarmantna Biljana Keskenović i Srđan Aleksić u životnoj formi), polaze od savršeno nijansiranih detalja psihološkog realizma, da bi parodiranje bračnog otuđenja i odsustva komunikacije doveli, sve većom distancom i jačim tempom, do paroksizma. Od trenutka  ukrštanja ovih dveju strategija,  Iva Milošević uspeva da zajedničku sedeljku – kojoj se pridružuje i zaumna figura Vatrogasnog kapetana (emotivni Pero Stojančević) – duhovitim kontrastiranjem ironične distance u govoru i sve naglašenije agresivnosti i iracionalnosti pokreta, oblikuje kao bolnu povest ljudske degradacije, kojoj dragocenu protivtežu daju momenti praskave, oslobađajuće komike.

Svojevrsni katalizator ovih sudara predstavlja lik služavke Meri, pretvoren u  „basterkitonovskog“ majstora ceremonijala, ali i u neku vrstu „unutrašnjeg reditelja“ (disciplinovana i perspektivna Sofija Mijatović). Upravo ovaj liku upotrebljava rediteljka kao „ključara“ , pomoću kojeg njen koncept, pošavši od ispitivanja prirode teatra, dospeva do kritičkog promišljanja aktuelne stvarnosti. Naime, nakon sve razularenije sekvence „prepričavanja anegdota“, nakon parodiranja malograđanske porodice,demistifikacije morala, raskrinkavanja jezika i sveopšteg smisla, Iva Milošević ipak daje šansu epizodistkinji Meri da, paleći baklju instinkta i nezadovoljstva, gnevnog besmisla i besmislenog gneva, iz teskobnih polusenki pozornice dobaci publici vapaj: „Kome to ide u račun da odužuje ovu zabunu?“

Svetislav Jovanov

Nova.rs, 17. XII 2020.

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

 

Autor

Svetislav Jovanov

Medij

Nova.rs, 17. XII 2020.

Kritika predstave
Ћелава певачица