U periodu od 22. maja do 29. maja 2022. u Temišvaru je održan 13. TESZT Festival. Posle dve godine pauze ovaj Festival je okupio najprovokativnija ostvarenja koja su nastala tokom pandemije Covida-19. Tokom prva dva dana Festivala gledao sam predstave Čovekova tragedija Imre Madača u režiji  Silviu Purkaretea i Čovek koji je mogao da govori samo ono što pročita Adriana Sitarua u režiji autora (Čiki Gergely Mađarski državni teatar u Temišvaru) i autorski projekat History of Motherfucers Andraša Urbana (Narodni teatar iz Bitolja).

Predstava Čovekova tragedija Imre Madača u obradi rumunskog reditelja Silviu Pukaretea i dramaturga Visky Andrasa je pozorišni spektakl u ograničenom prostoru od 26 kvadrata. Predstava prati prizore filozofsko poetske drame Madača tako što prikazuje različite uloge Adama i Eve od Raja sve do današnjih dana.  Uvedena je i multiplikacija lika Lucifera (troje glumaca u crnim odelima), dok se Bog oglašava glasom deteta. Multiplikacija lika Lucifera koja se razlikuje u odnosu na jednog jedinog Lucifera u Madačevoj drami pokazuje ne samo rodnu ambivalenciju modernog vremena, već i odjek Jungovske Senke. Odnosno, čitavu predstavu možemo gledati kao večitu manipulaciju Lucifera u odnosu na Adama i Evu kao predstavnike čovečanstva, ili kao kreativni izazov za čovečanstvo, gde je manipulator Lucifer zapravo u funkciji Boga. Predstava se odlikuje velikom posvećenošću i verom glumačkog ansambla koji povremeno igra u ekstatičnom, ali kontrolisanom zanosu.

Predstava Čovek koji je mogao da govori samo ono što pročita je nastala na osnovu scenarija (i filma) filmskog reditelja Adriana Sitarua koji je radio svojevremeno sa tinejdžerima. Ovoga puta Sitaru postavlja predstavu sa profesionalnim glumcima (Čiki Gergely Mađarski državni teatar u Temišvaru) zbog čega je imao veću mogućnost da svoj scenario razvije kroz improvizacije. Predstava Sitarua je negde na pola puta između filma i predstave, jer se jedan deo emituje kao snimak u dnu pozornice, ali iz kontra plana, što je neuobičajeno za pozorište. U početnoj sceni mladić i devojka razgovaraju o nekoj tajni koju on treba da saopšti društvu. U sledećoj sceni shvatimo da je u toku priprema za snimanje kratkometražnog filma, gde scenarista razrađuje plan o pljačkanju banke. U predstavi u predstavi se pravi paralela u odnosu na prava žene na abortus u vreme vladavine Čaušeskua i danas, pri čemu kamera povremeno prikazuje i ono što se događa izvan scene u privatnom životu glumaca. Predstava se dalje usložnjava pobunom glumaca protiv izvođenja predstave, koja je uzaludna, jer glumci postaju svesni da su zapravo zarobljenici teksta/pozorišta.  Kako se može  pobeći iz zatvorenog vrzinog kola ove predstave? U završnoj sceni devojka uzima tekst iz ruke svog partnera i traži od njega da izgovori jednostavne, a tako važne reči: volim te. Mladić koji ima problem sa disleksijom beskrajnim ponavljanjem sa svojom partnerkom (i devojkom) uspeva da izađe zajedno sa nama iz predstave u život i zasluženi aplauz.

History of Motherfucers Andraša Urbana i dramaturga Vedrane Božinović je predstava u predstavi koju čine dokumentarna  građa glumaca i dramska fikcija (tragedija Koriolan Viljema Šekspira). U uvodnoj sceni glumica Viktorija Stepanovska-Jankulovska razotkriva gledaocima kako je to bilo živeti i raditi u Severnoj Makedoniji tokom pandemije Corona 19, kakav je odnos ove glumice prema emigraciji, koja je poslednjih godina preplavila čitavu Evropu. Takođe, kakav je bio odnos prema kolegama koji su slobodnjaci i koji su najteže podneli period kada je pozorište bilo u stanju hibernacije. Video projekcije političkih lidera od Adolfa Hitlera do današnjih dana pokazuju kako demokratija relativno lako sklizne u autokratiju. Posebno su bile efektne scene ratnih dejstava pod vođstvom Koriolana u formi video igre, koja zastrašujuće deluje na one koji su bili deo takve virtuelne (?) realnosti. U predstavi su svoje mesto našli i horski songovi protiv konzumerizma (kompozitor Irena Popović Dragović) i pesma Ja sam protiv demokratije koju je komponovala glumica Sandra Gribovska. U izvođačkom ansamblu su Ivan Jerčić koji igra Koriolana i upravnika pozorišta (tj. samog sebe) u sceni koja problematizuje pitanje golotinje posle čega se on ničim izazvan skida do gola, Sonja Mihajlova se ističe kao nadasve pragmatična Koriolanova majka, Viktorija Stepanovska-Jankulovska pokazuje snažnu scensku prisutnost, pogotovo u podužoj uvodnoj sceni, koja asocira na stend-up nastup, atraktivna Sandra Gribovska je uverljivo odigrala čitavu paletu raznovrsnih emotivnih stanja, dok je Nikola Projčevski posebno upečatljiv u sceni gde igra samog sebe kao predsednika sindikata pozorišta.

Narodno pozorište iz Bitolja je svojom predstavom na Trinaestom Teszt festivalu u Temišvaru opravdalo reputaciju pozorišta koje gaji hrabar i beskompromisan stav prema istraživanju u teatru i aktuelnoj društveno-političkoj situaciji. Predstava History of Motherfucers je pokazala da je istorija učiteljica života, ali da smo mi loši učenici, koji uporno opetuju isto (sa malim varijacijama), čekajući bolje sutra kao u američkom filmu Dan mrmota (Groundhog Day) Harolda Rejmisa iz 1993. godine.

Milan Mađarev