16 Dec Luka Kurjački: 28. Međunarodni pozorišni festival Divadelnà Nitra – pregled
Kod nas ne toliko čuveni, Divadelnà Nitra je najveći i najangažovaniji međunarodni pozorišni festival u Slovačkoj, drugim rečima „slovački Bitef“. Nitra je ime grada u kome se održava festival, reč “divadlo” na slovačkom znači pozorište, te bi se naziv mogao prevesti kao „Pozorišna Nitra“. Dvadeset osmi put po redu, festival se ove godina odvijao od 27. septembra do 2. oktobra pod sloganom „Lica Slobode“. Program festivala se sastoji od dvanaest predstava, od kojih su šest uvek domaće, tj. slovačke. Druga polovina bi ove godine geografski mogla da se odredi i kao „pozorišni festival Srednje Evrope“[1], uz predstavu Čovek iz Podolska moskovskog pozorišta Teatr.doc kao izuzetak. Prva češka predstava, tačnije opera Sternenhoch, je svečano otvorila, a druga češka predstava, pantomimični mjuzikl Dubine, svečano je zatvorila ovogodišnji festival. U programu su još po jedna predstava iz Poljske, Mađarske i Nemačke, tačnije udruženja Hauptaktion iz Minhena.
Posle uvoda, prelazimo odmah na temu ovogodišnjeg programa, a to je „sloboda“, što se često vezuje sa „interaktivnim pozorištem“. Ovo ističem jer su oba selektora, i za slovački i za međunarodni deo programa, isticali to kao važno u izboru predstava. Međutim, toga u većini ili nije bilo, ili u svom izražaju nije dotaklo „slobodu“ kao pojam. Zbog toga je gore i upotrebljen termin „slogan“ a ne „tema“ festivala. Recimo, mađarska predstava Bez adrese (trupa STEREO AKT, rež. Martin Boross) u svom konceptu ima učešće tri grupe publike u određivanju sudbine tri beskućnika u Budimpešti, a ispostavlja se kao edukativna za učenike srednjih škola u Mađarskoj zbog toga što je oktobra 2018. život na ulici proglašen nezakonitim. Publici se daje naizgled velika uloga, trebalo bi da vodi život svakog od tri beskućnika putem igrice poput Monopola, ali se tokom izvođenja ispostavlja da je sve predviđeno jednom od dve linije scenarija uz kratke lekcije o stanju beskućnika u Mađarskoj. Koliko god ovo može biti korisno, ono je ili igranje sa željom za pobedom u virtuelnoj stvarnosti (za aktivnu publiku) ili prosto sedenje i slušanje predavanja (za pasivnu publiku). Edukativni perfomans Bez adrese je itekako informativan, ali ne i slobodan za publiku. Druga otvoreno interaktivna predstava – eu.genus (trupa Med i prah [Med a prach], rež. Andrej Kalinka) ostvaruje sasvim suprotan efekat na publiku. Publika može da uđe pola sata pre početka izvedbe, da gleda kako se nameštaju scenografija, šminka i pre svega ton, a posle predstave gledaoci mogu vremenski i prostorno neograničeno da šetaju scenom, koja je u jednom delu postala galerija sa skulpturama i instalacijama, a u drugom muzički studio gde se izvodi proba. Zapravo, koncept eu.genus-a je otvorena proba u umetničkom studiju, gde publika uživo prisustvuje radu i vežbanju u studiju, iako je sa druge strane sam perfomans precizno režiran u takt sve do otvorenog kraja bez aplauza. Takođe, muzičar-glumac u jednom trenutku dolazi do proscenijuma kao Hitler, sa crnim kvadratom zalepljenim ispod nosa kao asocijacijom, i počinje da şvojevoljno premešta nekoliko gledalaca sa jednog na drugi kraj sale. Svako ko nije hteo mogao je to odbije, ali poenta je u satiri čestih agresivnih postupaka prema publici u savremenim interaktivnim predstavama, ali i u mogućnosti da se iz drugog ugla posmatra scena gde se u svakom trenutku dešavaju bar dve odvojene radnje. Nakon multimedijalnog plesnog mjuzikl-perfomansa ostaje topao osećaj pre svega proizveden energijom plesača, muzičara i jednog vajara (Juraj Poliak) od kojih svako proba da učestvuje u svakom vidu umetnosti izvedenim na sceni – plesač svira, vajar glumi i pravi masku glumcu na sceni, muzičar izvodi perfomans, a glumac pokušava da vaja. Po formi svakako najinventivnija predstava od svih viđenih na ovom festivalu.
Drugi esej o gimnastici, photo: HAUPTAKTION
Sasvim je suprotna situacija kod druge slovačke predstave, koja bi po formi mogla da zaliči na eu.genus ali je po kvalitetu najgora u čitavom programu. U pitanju je Biblija (pozorište Aréna, rež. Rastislav Balek), pretenciozna i neinvetivna po naslovu, a takva i u izvedbi. Juraj Kukura, u Slovačkoj čuveni glumac, čita sa belog papira čuvene odlomke iz Biblije, a u pauzama poput Džeksona Poloka baca krpe umočene u boje po belom platnu, što ni tad ni kasnije nema poentu. Pritom, prvih 40-45 minuta polovinu scene zauzimaju stolice i kontrabas gudačkog orkestra, dok preko zvučnika dolazi snimljena muzika. I, gle čuda, baš dok glumac nadahnuto čita kako Mojsije izvodi Jevreje iz Egipta, na scenu ulazi gudački deo Slovačke filharmonije i počinje koncert. Što se tiče interakcije, glumac Kukura seda na ivicu scene, čita deo jevanđelja kao sveštenik i koketira sa publikom. Niti sam ranije video pomenutog glumca, niti sam sedeo u prvim redovima, ali samo-promocija u vidu monodrame kroz Bibliju je delovala očigledno. Ni „S“ od „slobode“ u temi, niti za kasnije razmišljanje kod publike. Gotovo isto, uz nešto složeniju režiju i dobre maske i kostime, postiže predstava Bahantkinje u režiji istog reditelja, Rastislava Baleka. Postavlja se pitanje zašto su selektovane dve predstave jednog reditelje, a nijedna ne dotiče mnogo temu festivala, niti se izdvaja po umetničkoj vrednosti, naprotiv. Predstava Moralno ludilo (Prešovské národné divadlo, rež. Júlia Rázusová) je još jedna monodrama koja postavlja još jedno pitanje za selekciju – zašto lokalno na internacionalnom festivalu? Početak je i više nego zanimljiv jer kroz sjajnu glumu i pokrete, dobijamo sliku šovinističkog Slovaka sa sela koji pun predrasuda govori o raznim evropskim naroda, a kasnije, uz kreativnu obradu zvuka o tome kako mediji manipulišu ljudima. Međutim, u drugoj polovini sve pada u vodu jer se tema prebacuje na ubistvo jednog novinara u Slovačkoj putem referenci koje će ne-Slovaci teško razumeti. Jedina predstava pozorišta koje je glavni domaćin festivala, „Pozorište Andreja Bagara u Nitri“, a po romanu Džozefa Helera, istoimena predstava Kvaka 22 (rež. Ján Luterán), je takođe zbunjujuća, pre svega scenografski i dramaturški. Dosta se insistira na vizuelnom, radnja se odvija svuda oko i iznad publike u prostorima iznad scene koje obično služi za tehniku. Naizgled dobro raspoređena scenska radnja ubrzo postaje konstanto okretenje i izvijanje publike. Još veći problem je adaptacija ovog inače veoma složenog romana, koja je konfuzna i slabo povezana, pogotovo za one koji slušaju engelski prevod putem slušalica, do te mere da su mnogi od mojih kolega kritičara u jednom trenutku ili skinuli slušalice, ili prestali da se muče i okreću. Slična je situacija kod već pomenute češke opere Sternenhoch (Opera Narodnog pozorišta Prag, rež. Michal Dočekal). Visokobudžetno i vizuelno impresivno, napisano na Esperanto jeziku (!), uz savremenu elektronsku muziku na sceni, ali i u plejbeku. Na početku deluje „epski“, ali ispostavlja se da je savremeno samo ljuštura, a na samoj sceni je prosto klasična opera obučena u grotesknu odeću i sve dosadnija kako odmiče.
Sva sreća pa se najbolje uglavnom čuva za kraj, što je bio slučaj i sa festivalom „Nitra 2019“. Predstava Dubine (trupa Wariot Ideal, zajednička režija trojice performera – Vojtěch Švejda, Jan Kalivoda, Jan Dörner) je neodoljiva mešavina pantomime uz živu muziku sa tradicionalnim formama pozorišta Dalekog Istoka, nō dramom i indonežanskim pozorištem. Nemo izvođenje, gde tri izvođača od početka unose sve što će iskoristiti na scenu svojim rukama i na svojim leđima, preko tanke daske razapete između dve stolice kasnije kulminira u samurajski vid ophođenja i rituale sa ostrva Bali, urađene na način kao da gledamo majstorsku češku animaciju Jana Švankamjera i Jiržija Trnke uživo, na sceni. Pritom sve vreme duhovito, univerzalno i svima koji uključe i emocije u pozorištu, i razumljivo i dirljivo. Kao poslednju od „top 3“ predstave ovogodišnjeg Nitra festivala izdvojio bih izuzetno kreativnu lutkarsku predstavu Priče zidova (Bratislavské bábkové divadlo, rež. Katarína Aulitisová). Nastala na osnovu pet kratkih priča o zidovima i granicama, ova predstava na osnovu visprene režije koristi svaki rekvizit i delove scenografije po nekoliko puta, a samu scenografiju na različite načine u svakoj od pet različitih priča. Treba pohvaliti selekciju ne samo zato što se ova predstava najbolje bavi temom slobode, već i za uvrštanje lutkarske predstave u glavni program, mada bi bilo još hrabrije i bolje da su Priče zidova a ne češka Esperanto opera otvorile festival. Nažalost, iako često mislimo da smo pozorišno savremeni i svesni, na lutkarske predstave se u Srbiji i dalje većinski gleda kao na „ono za decu“. Zato hvala Divadelnà Nitra festivalu što nam je dao priliku da iskusimo izvedbu Bratislavskog lutkarskog pozorišta, koje je, barem sudeći po reakcijama publike raznih starosnih doba, uspelo da napravi predstavu za one „od 7 do 77“ godina.
Od ostalih predstava, treba pomenuti Čoveka iz Podolska (rež. Mihail Ugarov i Igor Stam), zabavnu i snažnu. Ipak, sam tekst, istoimena drama Dmitrija Danilova – trenutno hit po ruskim pozorištima – bolji je i inspirativniji od same izvedbe. Tu je i s jedne strane zanimljiv komični perfomans Drugi esej o gimnastici (zajednički režiran od strane kreativnog tima Hauptaktion iz Minhena) koji unazad kroz istoriju opisuje nemačku ideologiju putem fascinirasti gimnastikom, a sa druge predstavlja amatersku verziju predstave Ein Sportstück reditelja Ajnara Šlifa po tekstu Elfride Jelinek. Tu je i poljska predstava Holy Noodle (trupa Komuna Warszawa, rež. Agnješka Smočinjska), koja se uprskos naizgled šokantom vizelnom i savremenoj muzici na sceni, upada u sivilo pomenute četiri slovačke predstave. Hronološki, prva – Priče zidova – i poslednja slovačka predstava – eu.genus – u programu, kao i češka pantomima Dubine koja je zatvorila ovogodišnji festival, bile su ubedljivije najsnažnije po efektu i najzanimljivije po stilu i scenskim rešenjima.
Luka Kurjački
[1] Ovde se ograđujem da je 28. Divadelnà Nitra prvo izdanje ovog festival koje sam video, a da je prethodnih nekoliko godina bilo predstava ne samo iz raznih evropskih zemalja, već i iz Libana (2018.) i Iraka (2016.).
prva fotografija: Biblija, pozorište Aréna