Žestoki minimalizam

U malim mestima širom Srbije velike sale domova kulture propadaju. Ti spomenici minulih vremena pričaju priču o boljem životu kada potera za profitom nije bila iznad svega i kada je postojala svest o zajednici te njenim stvaralačkim i kulturnim potrebama. Oni govore i o tome koliko malo država vrednuje društveni život izvan urbanih centara jer izdvajanja su dovoljna tek da kulturno-umetnička društva mogu da prežive. U najblistavijoj formi propala zdanja vidljiva su samo kroz vizuru sećanja i mašte. Rupe od vlage na plafonu koje probijaju sa neodržavanog krova Doma kulture iz Jaše Tomića šire se iz dana u dan, iz kiše u kišu, i prete urušavanjem članovima Kulturno umetničkog društva „Dr Borislav Jankulov“ i njihovoj odanoj publici.

U tim i takvim uslovima deluje i Amatersko pozorište „Đorđe Damjanov Đekša“. Vođeni stvaralačkim entuzijazmom, ljubavlju prema pozorištu i željom da njihovo druženje rezultira nečim što prevazilazi zajedničko ubijanje vremena, oni već dugi niz godina prave predstave. I tako u veličanstvenoj zgradi koja umire nastaje scenski život naelektrisan energijom kojoj mogu pozavideti sva profesionalna pozorišta u velelepno rekonstruisanim zgradama urbanih centara. Nekada je u Jaši Tomiću gostovalo Narodno pozorište iz Beograda, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beogradsko dramsko pozorište, Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada, a tu su se izvodile i pretpremijere predstava Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“. Zrenjaninska profesionalna scena sada dolazi samo po plaćenom pozivu da izvede dečiju predstavu za stotinak dece jer toliko ih ima u selu.

Nekoliko prethodnih godina, ipak, publika Jaše Tomića ima priliku da posmatra savremeni pozorišni izraz u stilovima velikih reditelja poput Kokana Mladenovića, Andraša Urbana, Igora Vuka Torbice ili Arpada Šilinga. Iako njihove predstave nikada nisu izvođene u tom selu, amaterski pozorišni reditelj Radovan Zubac stvara pod njihovim uticajem. On je u Jaši Tomiću režirao već dve predstave: autorski projekat „Na sav glas“ i komediju „Ordinacija“ po tekstu Slobodana Simića“. 18. i 19. novembra premijerno je u izvedena još jedna njegova predstava „Crvena, sex i posledice“, Minje Bogavac koja je solidarno dala dozvolu da se bez nadoknade izvodi njen komad. To je savremeni dramski tekst u kom ne postoji klasičan dramski zaplet ili dijalog, već pripovedno opisivanje situacija, misli i iskustva. Abortus sačinjava osnovnu tematsku nit oko koje se raspreda razgranata mreža vezova o sudbini žene u patrijarhalnom društvu od začeća do rađana, od kontracepcije do oplodnje, od muško-ženskih ljubavnih odnosa do nasilja itd.

Reditelj Radovan Zubac koji potpisuje i scenografiju i kostim, postavlja taj komad u intimnu, kamernu, atmosferu. Umesto da scenska zbivanja posmatra iz sigurne daljine auditorijuma, publika sedi na sceni, na metar od glumica. Scena je postavljena minimalistički: crna prostirka, dve stolice i jedan ekran. Redukovan prostor za igru oslanja se na proizvodnju malih simboličkih gesta. Koriste se rekviziti iz domaćinstva kako bi se oslikao prikovan položaj žene za kuću. Glumice reklamiraju proizvode za čišćenje kao na reklami, proždrljivo konzumiraju namirnice iz pletene korpe za nabavku što se ubrzo pretvara u požudno i zavodljivo mazanje kečapom i pavlakom po licu kao da su u pitanju krv i sperma. Kostim je takođe pojednostavljen: jednostavna bela haljina od obične pamučne tkanine, komotnog kroja i bez rukava može lako da se zategne i da otkrije svaki deo tela. Uz žestoku muziku Nikole Čučukovića ta in-yer-face poetika kojom se telesno, vulgarno, provokativno i šokantno koristi kao estetski faktor je osnovna stilska karakteristika predstave „Crvena, sex i posledice“.

Odsustvo upadljivih scenografskih i kostimografskih rešenja u fokus stavlja nastup glumica. Danka Peka i Marija Blanuša furiozno izgovaraju tekst u brzom tempu sa čisto artikulisanom dikcijom i precizno definisanom govornom radnjom. Iako govorna dinamika u stalnom žestokom i naprasitom registru, od koga publika nema ni trenutka predaha, na trenutke može delovati zamorno, takva silina je sasvim u skladu sa ironičnim i protestnim nabojem teksta i stilskom odlukom reditelja da čitavo izvođene drži u stanju hiperbole. Požrtvovanost i energičnost dve glumice, podržane glasom Aleksandre Radivoj koji se čuje na zvučnicima te natpisima i slikama muškaraca od pozera do ratnika koji se emituju na ekranu, često prevazilazi amaterske okvire i odaje utisak profesionalnog rada. One u ovoj predstavi simuliraju seks i porođaj, prskaju crvenom farbom koja reprezentuje krv, bacaju krvavu lutku bebe, kleče, viču i duvaju u kondome koji odleću ka publici… Sve to čine sa namerom da skrenu pažnju na specifične ženske probleme. Svojom umetnošću, bez zadrške, u malom mestu jedne patrijarhalne zemlje izvode ženski protest.

Amateri iz Jaše Tomića imaju tradiciju dugu više od pola veka. Sa Radovanom Zupcem koji oduševljeno prati savremene pozorišne tendencije u Srbiji, oni se uzdižu u značajnu pozorišnu instituciju. Nastupajući po drugim malim mestima, ova vredna umetnička trupa svojim predstavama pokreće relevantne društvene teme u modernom izvođačkom stilu. Tamo gde profesionalna scena nikada neće gostovati doći će amaterske trupe. Publika u tim zapostavljenim sredinama će možda ostati uskraćena za produkcijsku raskoš velegradskih teatara, poznata glumačka lica i rutinsku uigranost profesionalaca, ali dobiće posvećenost i entuzijazam kakvi su u institucionalnim kućama izgubljeni. U pozorištu koje je živa umetnost trenutka energetika izvođača je jedna od najvažnijih komponenti i u tom smislu rad ovih amatera ne samo da se ne sme potceniti, nego se mora visoko vrednovati. Amatersko pozorište „Đorđe Damjanov Đekša“ pokazalo je da oni mogu da naprave veliku stvar sa malo resursa, da skromne produkcione uslove znaju da pretvore u stilski izraz minimalizma i da u zdanju koje odumire ispune životom vrednim življenja. Oni čuvaju temelje društvenog i kulturnog života na periferiji, minimalno što zaslužuju je da im se iz centra vlasti obezbedi krov nad glavom.

Kritika je deo projekta „Kritička recepcija amaterskog pozorišta u Srbiji“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara

Andrej Čanji