Kritičarski karavan | „ЗЕНИТЕУМ“ ДРАГАНА ЖИВАДИНОВА НА БАНОВИНИ ДРАГИШЕ БРАШОВАНА
17266
page-template-default,page,page-id-17266,page-child,parent-pageid-17239,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-content-sidebar-responsive,qode-theme-ver-11.0,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-7.4,vc_responsive

„ЗЕНИТЕУМ“ ДРАГАНА ЖИВАДИНОВА НА БАНОВИНИ ДРАГИШЕ БРАШОВАНА

До неба и назад

 

Када је редитељ Драган Живадинов пре скоро 30 година најавио да ће извести представу у свемиру, није се шалио. Сада је већ „кућни“ редитељ Космодрома Бајконура, где је и званични кандидат за астронаута, а представа му је већ играна у бестежинском стању.

Када је пре месец и по у Суботици рекао да ради представу у Новом Саду зато што му је давнашња жеља била да у публици има десет хиљада људи, није се шалио. Представа „Зенитеум“ која је у четвртак увече изведена на згради Бановине, у оквиру церемоније означавања године реализације пројекта „Нови Сад – Европска престоница културе“, имала је можда и више од тог броја гледалаца, с обзиром на то да је имала и телевизијски пренос.

Када је Живадинов у представи „Зенитеум“ под својеврсним слоганом „Нови Сад – према зениту!“ објавио да је крајње време да људи хијерерхију материјалистичке механике замене хијерархијом духа на коју нам указује космос, није се шалио. Било би лепо да и у овој реченици уследи констатација како је то већ урађено.

Антигравитацијска уметност коју представља Драган Живадинов, као што јој име каже, „пркоси“ законима земље. Али, не Земље као планете, те дивне плаве тачкице која лети брзином од 30 километара у секунди око Сунца, а заједно са њим ко зна којом брзином кроз свемир, тако да ће једног дана наши потомци дизати главу према Веги, а не Поларису, када на ноћном небу буду показивали на Север. Него земље на којој је звездано небо и морални закон засењен сјајем илузије.

Нису само филозофске или астрономске речи оне које су надахнуле представу „Зенитеум“. Њу су надахнули и песници, а чудновата веза са науком уопште не треба да чуди, јер и наука зна да буде – чиста поезија. Отуд је фантастичан поступак да се бар церемонијално, отварајући пројекат „Нови Сад – Европска престоница културе“, инаугурише, угура (српски речено), управо – зенитизам, Милева Марић Ајнштајн и Милутин Миланковић. Ако је понављање мајка знања, онда да кренемо редом.

Зенитизам је уметнички правац који се из некадашње Југославије брзином светлости ширио светом, стекао сараднике као што су Казимир Маљевич, Василиј Кандински и Владимир Мајаковски. Хуманистичких вредности, заступајући тезе да су зенитисти ајдуци у прашуми културе и комите у џунгли цивилизације, а зенитизам варварска револуција, јер све друго је вашар европске парализе и политике, иницијатор покрета, Љубомир Мицић, био је на удару и због левичарења, и због критике комунизма, а проглашаван је и за националисту.

Милева Марић Ајнштајн, рођена у Тителу, својатају је и у Новом Саду, тој „Српској Атиници“ по изворнику, а не Атини како данас горди звучи, жена је славног презимена, али још славнијег доприноса разумевању најзагонетнијих појава природе, па и човека, односно жене, што се у представи „Зенитеум“ јасно и лепо повезује. Светлост, талас и честица, мушкарац и жена, тама.

Милутин Миланковић, не само да је осмислио „Канон осунчавања Земље“, него је заслужан и за објашњење феномена климатских промена. Миланковићеви циклуси оно су што нам је потребније него икада – разумевање односа људи и планетарног кретања, у вези са целим космосом који је све, само не мир.

Е, сад, за оне који су пропустили, шта се то догодило у четвртак увече и зашто на згради Бановине. Представа „Зенитеум“ Драгана Живадинова имала је структуру акробатско-музичко-драмског перформанса, који је сценски, и визуелно, био импонзантних размера. На Булевару Михајла Пупина изграђен је мост од Дома новосадске трговачке омладине архитекте Ђорђа Табаковића до Дунавске бановине архитекте Драгише Брашована, око чије куле је до врха подигнута скела којом су се кретали глумци Анита Манчић (Милева Марић Ајнштајн) и Борис Исаковић (Милутин Миланковић). Сама конструкција „сцене“ била је опремљена гомилом екрана, на којима је, као и на зидовима Бановине, пројектован модификовани светлосни шоу какав у галаксијама и између њих може да се посматра и кроз телескопе „Хабл“, а ускоро и „Џејмс Веб“. Структура перформанса била је прожета музичким, кореографским и монолошким партитурама извађача одевених у нешто што подсећа на одела астронаута, а може и аргонаута, симболички гледано.

Симболизма ради, футуризма, израженог кроз рдечи (црвени) светлећи наслов „Зенит“ на згради Бановине, цела представа има богат и унутрашњи свет, јер спектакл није само атракција, него и у оку посматрача. Спектакл није само скуп слика, него друштвени однос посредован тим сликама. Пробудити омамљеног посматрача, био би циљ који је зацртала ситуационистичка интернационала и Ги Дебор, још једна револуционарна пракса. Драган Живадинов добро зна за то. Забрана саобраћаја, окупација зграде у којој ради Покрајинска влада, пењање на кулу научника у јединици културне вредности, бар за један дан, бар за један час, може да се доживи и као Толкинова сага о прстену и ватри Мордора.

Слет као форма којом се приказује колективно тело, јесте била карактеристична за нацизам, али и социјализам, а није згорег напоменути, као што је већ описано, да има тушта и тма уметника који су доказали да једина идеологија за коју се вреди борити јесте антиидеологија – критичка позиција. Избор Бориса Исаковића за улогу Милутина Миланковића, тог уметника којег Нови Сад дуго није гледао на његовој матичној сцени, али зато јесте у серијама и филмовима, као Слободана Милошевића и Ратка Младића, изразито је политична и субверзивна. Милутин Миланковић сада није више човек чији лик већина (не) зна са новчанице од две хиљаде динара, него човек који се попео на власт, иступио можда и попут Армстронга оним чувеним малим, а великим кораком.

Кад смо већ код новчаница, да, представа „Зенитеум“ је вероватно врашки скупа, вероватно колико кошта цела сезона у новосадским позориштима. Скупа су и истраживања свемира, огромна је штета што се не улаже више у многим пољима. Ресурса очигледно има. Још мало. Али, шта мислите, да ли је то проблем Драгана Живадинова, пројекта „Нови Сад – Европска престоница културе“, изабраних представника власти, или свих нас? Кога бисте ви волели да видите и чујете на тргу кад је Нова година? Шта је неприкосновена вредност, а да није у вези са људима и њиховим начином размишљања, осећања и поступања?

Игор Бурић

Фото: И. Б.